Највећи хришћански празник, Ускрс спада у такозване покретне празнике и празнује се увек прве недеље после пуног месеца, а иза пролећне равнодневнице

Највећи хришћански празник, Ускрс спада у такозване покретне празнике и празнује се увек прве недеље после пуног месеца, а иза пролећне равнодневнице.

И поред великог значаја који има, Ускрс није толико богат обичајима као Божић, а разлог за то је, како се претпоставља, управо његова покретљивост.

Обичаји везани за овај дан, повезани су са црквеним учењем и црквеном праксом, а једна од специфичности Ускрса јесте у томе што је Српска православна црква усвојила неке паганске ритуале, дала им хришћански печат и везала их за празник.

Истовремено, народ је усвајао црквене ритуале, попут причешћа, и интерпретирао их на свој начин.

Народни ускршњи обичаји нису били везани само за тај дан, већ су се одигравали и раније, а пример за то је последња недеља поста, која се назива Великом недељом, као и поједини дани у њој, попут Великог четвртка и Великог петка.

Обзиром да се Велики петак сматра даном када је Христ разапет на крст, све се тада одвија у знаку тог тужног догађаја.

фото А.Стевановић

У појединим крајевима Србије веровало се да се тада све зауставља – воде и ветрови, а земља се тресе, а у складу са тим и народ се понашао – жене у Хомољу нису се умивале и чешљале на тај дан, а у Поповом пољу сељаци нису радили ништа са иглама или ексерима да не би повредили Христове ране, а нису пили ни вино јер су сматрали да тако пију његову крв.

Забрањен је био рад и у кући и на пољу, а једино што је било дозвољено јесте припрема за прославу Ускрса, пре свега фарбање јаја.
фото А.Стевановић

Управо фарбање јаја јесте најупечатљивије обележје овог празника, а улогу јајета појачава чињеница да се оно сматрало извориштем живота.

Ускршња јаја се најчешће фарбају на Велики четвртак и Велики петак, а према народној традицији, тај посао су могле да обављају само одређене особе и то стриктно поштујући одређена правила.

Иако су коришћене разне боје, црвена се једина сматрала обавезном, а у неким деловима Србије и једином дозвољеном бојом, на шта, на неки начин обавезује и традиција, јер, према предању, један од војника који је чувао разапето Христово тело, рекао је да ће Христ устати ако печено пиле оживи и снесе црвено јаје.

Тако је и фарбање јаја у црвено настало као успомена на тај догађај.

Са тиме је почињао “мрс“, а постојао је обичај да се јајима деци трљају образи, и да се укућани умивају водом у којој су јаја преноћила.

фото И.Маринковић

Ипак, ни сва црвена јаја немају исти значај, јер се највише уважава прво обојено јаје, које се у народу назива чуваркућа, чувар, стражар, стражник.

Прво фарбано јаје користило се и за заштиту усева, па се често закопавало у двориште или њиву, али је према народном веровању требало бити опрезан са њим, јер је погрешно руковање могло да донесе штету.

Други важан обичај, везан за овај празник, је причешће, које се, осим у цркви, обављало и у природи.

У Шумадији је био обичај да се причест обави у природи, једењем пупољка леске или глоговог листа и исповедањем, у источној и јужној Србији, такав ритуал се звао комкањем, а током њега, пре ручка су се дренове ресе, траве здравца и парчићи ускршњег колача потапали у вино.
фото В.Данилов

Ту “комку” морали су да пију сви укућани, након чега су прескакали секиру на прагу куће изговарајући жеље за срећу и напредак.

Не треба заборавити и да Ускрс представља крај седмонедељног поста, када се у кућама приређује свечани ручак, мада је у неким деловима земље био уобичајен ручак целог села пред дрветом – записом, а оно што је обавезно било за тај обед јесу ускршњи колачи и ускршња печеница од прасетине или овчетине.