CK.ey  2016

Krajem prošle godine, na stranicama časopisa Forin afers britanski diplomata Timoti Les izneo je svoj predlog „novog“ i „pragmatičnog“ pristupa Zapada Balkanu. U najkraćem, Les predlaže da Zapad na Balkanu odbaci multietničnost kao princip i podrži „interne fragmentacije“ postojećih multietničkih država. Cilj je, navodi Les, obezbeđivanje stabilnosti na inače nestabilnom i geopolitički trusnom području. Vodeću ulogu u novom prekrajanju granica, prema Lesovom predlogu, treba da preuzmu SAD, kako bi „završile posao koji su započele na Balkanu“. Ovaj „posao“, podsetimo se, započeo je razbijanjem federalne Jugoslavije, koja je razorena u dugom i krvavom građanskom ratu.

Na opasnost od novih konflikata na Balkanu upozorava i kolumnista magazina Forbs Dag Bandou, koji se takođe zalaže za crtanje novih granica. Za razliku od Lesa, on ne prećutkuje veoma aktivno i pristrasno učešće Zapada u jugoslovenskoj krizi: „SAD su želele da neke nacije očuvaju a druge da razore. U jednom slučaju su naglašavale i osuđivale etnička čišćenja, a u drugom okretale glavu na drugu stranu i negirale zločine… Iz Prištine i Beograda sada dopiru neprijateljski tonovi i pretnje, i baš zbog toga je vreme da SAD i EU ponovo umešaju prste i ovoga puta učine pravu stvar.“

Doći će do promene granica, a nove međe će se najpre povući u Makedoniji i na Kosovu, tvrdi bivši zamenik šefa CIA za Balkan Stiven Mejer. Les, Bandou i Mejer u tome nisu usamljeni. Balkan se već neko vreme, iz ugla zapadnih strateških interesa, posmatra kao potencijalno novo ratno žarište na „evropskom koridoru ka Bliskom istoku“ (vojni analitičar Danijel Sakman u svojoj analizi za Nešenl interest).

Prividno stabilni poredak na Balkanu uspostavile su zapadne zemlje, predvođene SAD: podržavanjem i priznavanjem secesije, naoružavanjem separatista i najzad neposrednim vojnim intervencijama NATO (najpre u Republici Srpskoj i Republici Srpskoj Krajini, potom agresijom na SR Jugoslaviju). U stvari, ovakvi predlozi dolaze u času kad „uticaj Zapada bledi“, a dosadašnji poredak, kako upozorava Les, počinje da se urušava.

Kriza u Makedoniji, koja sada preti oružanim konfliktom i raspadom zemlje. Prijemom u NATO radikalno su produbljene i podele u Crnoj Gori. Srbija je posle izbora sve dalje od političke stabilnosti – i od svog proklamovanog cilja: prijema u EU. Opstanak BiH kao države još je manje izvesan nego opstanak Makedonije; prema rečima Stivena Mejera, u pitanju je „fiktivna država, koja postoji samo na mapi“. Posle afere „Agrokor“, Hrvatsku potresa duboka politička i ekonomska kriza, koja nije samo kriza vlade ili jedne, decenijama vodeće političke stranke, nego i (para)državnog modela koji je stvoren secesijom ranih 90-ih.

Balkan, prema mišljenju Lesa, suočava se sa nizom neuspeha i novim izazovima. Jedan od najvažnijih je porast moći Rusije, koja snažno širi sopstvenu sferu uticaja. Ključnu Lesovu tezu moguće je sažeti na sledeći način: „Ključ za razumevanje događaja na Balkanu leži u shvatanju balkanske pozicije kao graničnog pojasa između velikih sila. Kroz istoriju, kad god bi neka od tih sila uspostavila hegemoniju nad ovom teritorijom… zavladao bi mir“ (T. Les: Zašto je neizbežan novi rat na Balkanu).

Kolonijalnu politiku , zapadne sile, poput Austrije, Britanije ili Francuske, a potom SAD, već decenijama ili vekovima vode na Balkanskom poluostrvu. Ona počiva na jednostavnom aksiomu: Balkan ne sme biti prepušten Balkancima. Upravo to se, tvrdi Les dogodilo na kraju Hladnog rata, kada su velike sile „izgubile interesovanje za Balkan i popustile pritisak na Jugoslaviju… Nasilje se vratilo kad su Srbi i drugi uzeli oružje da bi uspostavili novi poredak na olupinama stare multietničke komunističke države“.

Sta gospodin Timoti Les tvrdi , tvrdio je i Njemacki car Viljem II . . .

– Njemacki car Viljem II , 23. novembra 1912. godine sastao u Springu sa Franjom Ferdinandom i tada je dogovoren plan napada na Srbiju. Tada je izjavio . . . „Srbi nisu rođeni da zapovedaju, već da robuju“.

Srbe nazivao huljama, gadovima i nikako nije bio za to da Srbi kao narod budu stavljeni u ravan sa Austrijancima i Germanima .-

Istina je upravo suprotna od toga. Početkom 90-ih godina prošlog veka, Zapad je, prevođen SAD, razbio SFRJ, podstičući rat i otcepljenje, najpre na severozapadu zemlje (Slovenija i Hrvatska). Time su prvi put prekršeni principi multietničnosti i nepovredivosti granica (SFRJ). Usledilo je krojenje nove političke mape Balkana, čime je stvorena i monoetnička i ekstremno nacionalistička Hrvatska, kao i čitav niz novih država koje ranije nisu postojale, niti imaju neko istorijsko utemeljenje. Posledica toga je i najveće etničko čišćenje u Evropi posle Drugog svetskog rata: progon Srba iz Hrvatske.

U međuvremenu, uznapredovalo je urušavanje „novog balkanskog poretka“, koji i nije nastao kao rezultat prirodnog razvoja, niti predstavlja izraz volje balkanskih naroda. On je stvoren isključivo po meri interesa Zapada i nametnut spolja – silom, pritiscima i na koncu direktnom vojnom agresijom NATO-a.

Povratak evropskog imperijalizma . Otada do danas, geopolitički odnosi u svetu su se suštinski promenili. EU je i sama zahvaćena procesima dezintegracije, istim onim koje je podsticala u bivšoj Jugoslaviji, i koji joj sada prete raspadom. U praksi, to se (sa bregzitom) već i događa. Amerika više nije neupitni svetski hegemon. Možda Tramp još ne drži sve konce američke spoljne politike u svojim rukama, ali to više ne polazi za rukom ni „globalističkoj aristokratiji“. Neizvesna je i budućnost NATO. U krajnjem: Zapad prestaje da bude monolitan i postaje sve više podeljen oko ključnih strateških pitanja. Otuda i krize na njegovoj periferiji . . .