СВАКОГА дана смо убијали српске полицајце. Дању и ноћу. На сваком месту…

Тако у својој аутобиографској књизи приповеда Рамуш Харадинај, под чијом је командом зверски смакнуто најмање 300 српских и осталих неалбанских цивила. То је онај који је недавно одликовао Наташу Кандић „Мапом златног Косова“.

Фонд који је основала ова бестидница са споменицом ОВК, пре неки дан обрушио се на ратни дневник из 1999, генерала Небојше Павковића, у издању „Одбране“. Паљбу су подржали такозвани независни медији и НАТО пешадија малокалибарске грађанске Србије.

Вечно забринути за нашу европску будућност, та драгоцена ратна сведочанства команданта чувене Треће армије прогласили су за јерес и рехабилитацију ратног злочинца.

Батаљони аутошовинистичких љигаваца ниједну реч нису проговорили када је некадашњи вођа ОВК потанко описивао злочине над нашом војском и полицијом, а сада Павковићеву књигу, која се тиче искључиво струке и стратегије, бацају на ломачу.

ПРОЧИТАЈТЕ И: КОМЕНТАР: Видино срамно ћутање на прогон Матије и Прилепина

Ти рецензенти по диктату Запада не знају да су право на реч и слово имали и осуђени у Нирнбершком процесу, а сада би да га укидају војсковођи који је оглашен кривим по командној одговорности, док су њихове омиљене „литерате“ из рејона Дукађин својим рукама убијали цивиле.

За Харадинаја се основано сумња да је, рецимо, живе закопао двојицу српских полицајаца. А, његови лауреати у Београду желе да закопају истину о нашој борби против НАТО агресора и о људима који су месецима надљудским напорима одолевали многоструко јачем непријатељу. На Паштрику је, кажу, од њихових бомби горео и камен. Књиге генерала, надајмо се, неће никада. Ако смо људи…