МНОГО је тензија и насиља било последњих дана, највише на граници са Бразилом и Колумбијом. Није грађански рат у правом смислу речи, али било је жртава и напетост је непрекидно у ваздуху. Јаз међу супротстављеним странама је дубок и нон-стоп се организују митинзи и контрамитинзи. Све је теже и теже, ситуација се мења из часа у час и тешко је предвидети шта ће се догађати наредних дана. Намирница и лекова има, али су лошег квалитета и толико скупи да их је немогуће купити. Инфлација је незамислива, неке основне животне намирнице у току дана поскупе по неколико пута. Коме су лекови неопходни, набавља их „преко везе“ углавном из Аргентине, али ни тим „добављачима“ се не може веровати. Најтеже је пацијентима који иду на дијализу или хемотерапију.

– Бака Стоја, коју сам по њеној изричитој жељи звао „баба“, рођена је 1928. године у Стрмену код Сиска, а деда Драго у Лапову – прича Александар. – Почетком Другог светског рата, усташе су јој у Јасеновцу убиле целу породицу, њу одвели на принудни рад у Немачку. Деда је као официр покрета Драже Михаиловића, такође, заробљен и депортован најпре на Старо сајмиште, а потом у логор у Немачку. Обоје су преживели страхоте логора, а упознали су се 1947. у избегличком кампу у Розенхајму. Ту се родила моја мама Душанка.

Убрзо је породица Солунац стигла у Венецуелу, чија влада је примала раднике и пољопривреднике из целог света. Настанили су се у Маракају, јер је ту већ било српских породица које су се доселиле годину пре њих. Стоја и Драгослав су ту добили још двоје деце, сина Александра, који живи у Аргентини, и ћерку Радмилу, која и сада живи у Маракају. Мајка нашег саговорника, Душанка, преминула је 2010. од рака.

ПОРЕКЛО Породични комби са српском заставом,Фото А. М. Солунац

– Деда Драгослав је преминуо 1991, а баба Стоја 17. фебруара ове године, неколико дана пред свој 91. рођендан – сетно говори Солунац. – Много сам је волео, живео са њом, био уз њу до последњег дана. Од ње сам наследио породичну славу, Митровдан, коју обележавамо уз све православне обичаје: свећу, жито, колач, вино… И, наравно, уз сва српска јела на трпези, од гибанице преко сарме до ванилица.

Открива нам наш саговорник и да је његова породица један од оснивача српске Цркве Светог Јована Крститеља и Српског клуба у Маракају који се налазе до куће породице Солунац. Нада се да ће једног дана ипак посетити родни крај својих предака.

– У отаџбину мојих бабе и деде хтео сам да дођем 2013. да бих упознао родбину у Лапову, али због компликоване процедуре нисам добио визу јер Србија нема амбасаду у Венецуели, већ на Куби, у Мексику и Аргентини – каже Солунац. – Сада не могу то себи да приуштим, мада сам обећао баби да ћу отићи и у Србију и у Јасеновац да се поклоним сенима њене породице и мојих предака. Целог живота је говорила да је усташки логор Јасеновац био најмонструознија фабрика зла на свету.

ТЕНЗИЈЕ Са протеста у Венецуели,Фото А. М. Солунац

ЧУВАМ УСПОМЕНЕ НА СРБИЈУ

Србе у нашем граду и у Каракасу, где је Црква Светог Ђорђа, посетио је 1969. краљ Петар Други Карађорђевић, а ми у кући још чувамо фотографије начињене том приликом – каже Солунац. – Од бабе и деде научио сам историју Србије и добро знам значење речи „солунац“. На неки начин, постао сам чувар бакиних и дединих успомена на Србију. Дуго сам имао малу пивару у којој сам производио „балканско пиво“, а на етикети су били српски двоглави орао, две кригле и натпис „Само нас слога спасава“. Сада то више не радим. Изгубио сам и посао у текстилној индустрији. Сналазим се некако и верујем у бољу будућност.

СРПСКИ ПАСОШ

ВОЛЕО бих да добијем пасош Србије – прича наш саговорник. – Са неколико Срба из Маракаја, ових дана идем у Дипломатско-конзуларно представништво Србије у Каракасу. Имамо заказан пријем. Очекујем да ће нам српске власти изаћи у сусрет. Неко ће помислити да ми је у овим временима српски пасош гаранција да изађем из Венецуеле. Али, није тако, јер само због моје бабе, деде и мајке, искрено, свим срцем, желим да добијем пасош Србије.