На самом крају шесте недеље великог Васкршњег поста, прослављамо и свечани улазак Исуса Христа у Јерусалим. Овај празник назива се Цвети и увек пада у недељу.

Назив „Цвети“ празник је добио по цветној гранчици палме коју је Исус Христ носио у руци приликом овог свечаног догађаја.
Иако спада у велике празнике, па се подразумева да се на овај дан не обављају велики послови, вековима постоји веровање да би баш на Цвети требало засадити лан и купус, јер ће тако род ових биљака бити бољи.

Када је реч о радовима, овај празник је изузетак, јер баш на овај дан се појављује пун Месец, када, према веровању, ум и вештине људи постају далеко моћнији него иначе. Због тога би на Цвети требало започети неке послове и донети одлуке.

Читава Цветна недеља посвећена је природи, па су раније људи од понедељка до недеље китили једни друге копривом и врбом.

Врба, осим као симбол великог празника Лазареве суботе, користи се како би деца била здравија, али и да би у породице стизало још принова.

Што се тиче коприве, њу се породиље на Цвети стављале под јастук, да би „ожарила“ и тако отерала женске демоне и сачувала бебе.

РАЗЛИЧИТИ КРАЈЕВИ СРБИЈЕ, РАЗЛИЧИТИ ОБИЧАЈИ

Уочи Цвети девојке и деца одлазе у поља и беру цвеће. Најчешће велике цветове маргарете, да би били лепи и крупни, дрен да би били јаки, љубичицу, да би били миришљави и привлачно, врбове гранчице, да сви буду напредни.

Ово цвеће се не уноси у кућу већ се оставља у посуде са водом у дворишту да преноћи. Понекад се цвеће потапа у воду у којој је златно или сребрно прстење и онда се том водом деца умивају.Ставља се и врбова гранчица „за брз напредак“, понегде дрен „за здравље“, а девојке стављају и љубичице, ако их има.

Верује се да онај ко први стигне и убере цвет добија право на једну жељу која ће му се сигурно испунити ако снажно верује.

Раније је био обичај у целој Србији да на овај дан шетају окићени цвећем. До данашњих дана се одржао обичај да момак од убраног цвећа направи букет, у коме сваки цвет има своје значење и носи га девојци. По томе којих цветова има, или који којих има највише девојка разазнаје момкова осећања.

Шта се „сме“ а шта „не сме“ и овом приликом зависи од тога кога питате. У овом случају одговор може бити потпуно противречан, што само говори о богатству народних обичаја различитих крајева Србије.

У Шумадији момци и девојке сакупљају се на игралиштима и у парковима дарујући узајамно цвеће, где сваки цвет има неко посебно значење. Ту се сви шале и смеју, али нико не игра и не пева, јер траје пост.

У том крају се то узима за зло јер “ онај који се весели и пева навући ће гнев божји на своју кућу и нанети јој зло“..

Ако сте, пак, у Источној Србији, запевати се мора. На тај дан се окупе младићи и девојке на раскршћу или код цркве, наложе ватру и играју и певају док не почне служба у цркви.

Да се и за време поста певало, указује и културолог Весна Марјановић. У цветну недељу, у претпоследњу шесту недељу великог ускршњег поста (коју завршавају Лазарева субота и Цвети) девојке које би брале, сушиле и садиле цвеће. Враћајући се из шуме доносиле би гранчице леске, дрена, глога и њима китиле куће, зграде за стоку.