Своје задње представе играла сам не за Србе него за људе
Ин мемориам / 18:09 • 22.01.2021.
”Своје задње представе у Београду играла сам за оне очајнике који нису “Срби”, него људи, људи као ја!”
Југословенска глумица Мира Фурлан преминула је у 65. години 20. јануара, саопштено је на њеном Твитер налогу.Рођена је у Загребу, а сада већ давне 1991. године, Мира се одселила у Америку где је отпочела потпуно нови живот.
Међутим, њеном путу до успеха претходио је низ несрећних догађаја. Мајка јој је преминула од рака када је глумица имала само 16 година, што је за њу био претежак ударац, због специфичног односа који су имале.
Миру је дуго прогањао МАНИЈАК: Стајао јој је пред вратима, ПРЕПЛАШИЛА се када је показао ЛЕКАРСКИ налаз
1986. године Мира је упознала српског режисера Горана Гајића са којим је убрзо отпочела везу. Пошто је због љубави живела на релацији Београд – Загреб, хрватски медији су је почетком деведесетих година оптужили да се приклонила Србији и објављивали текстове у којима су је називали издајицом.
Након што је добила отказ у Хрватском народном позоришту, одузет јој је и стан који је наследила од баке, а дневно је добијала око 50 претњи смрћу.
Фурлан је 1991. године написала писмо суграђанима у Загребу, а ми га преносимо у целости:
Овим путем желим захвалити својим суграђанима који су се безрезревно придружили овој малој, успутној и, по свему судећи, не нарочито значајној хајци на мене. Иако успутна, она ће ипак промијенити и означити цијели мој живот. Што је, наравно, посве неважно у контексту свакодневних смрти, уништавања, разарања и стравичних злођела у којима се одвија наш живот.
Budući da se ipak radi o mom jedinom životu, i kad sam već iz nekog razloga izabrana da poslužim kao prljava krpa o koju je zgodno tu i tamo obrisati blatne cipele, pa iako sam previše očajna da bih uopće imala volje za polemiziranje po novinama, ipak mislim da sebi i ovom gradu dugujem barem nekoliko rečenica. Baš kao na kraju nespretne, mučne, krive ljubavne priče, kad se, potpuno pogrešno, uvijek još nešto hoće reći i objasniti, iako u dubini duše znamo da su sve riječi suvišne, jer ih, naime, više nema tko čuti. Jer je, naime, kraj.
Preslušavajući svoju telefonsku sekretaricu, slušajući neshvatljiv broj neopisivo odvratnih poruka svojih sugrađana, čeznula sam za samo jednom jedinom porukom nekog prijatelja. Ili čak ne prijatelja. Običnog znanca. Kolege. Ali takve poruke nije bilo. Ni jednog jedinog poznatog glasa, ni jednog jedinog prijatelja – čovjek se pita da li je to moguće. Pa ipak, hvala im. I onim plemenitim rodoljubima koji mi ljubazno obećavaju “masakr na srpski način” i onim kolegama, prijateljima i znancima koji mi svojom šutnjom daju do znanja da na njih više ne računam.
Hvala i svim mojim kolegama u kazalištu s kojima sam igrala Držića, Molijera, Turgenjeva i Šoa, hvala im na njihovoj šutnji, hvala im na tome što nisu pokušali barem razumjeti, ako ne pravdati, moje pismo povodom igranja predstave na Bitefu, pismo u kojem sam pokušala objasniti da je igranje predstave u ovom času za mene obrana naše zajedničke profesije koja ne smije i ne može sebe staviti u službu ni jedne političke ili nacionalne ideje, koja se ne može i ne smije sputavati političkim ili nacionalnim okvirima, jer se to naprosto protivi njenoj prirodi, koja mora, i u najgorim trenucima uspotavljati mostove i veze, kojoj je strana svaka nacionalna medja, koja je, u samoj svojoj biti, profesija koja ne pozna i ne priznaje granice.
Znam da se u ovom času sve te priče o kozmopolitizmu umjetnosti čine deplasiranima. Znam da se čini neumjesnim zaklinjati se u pacifizam, opću ljubav i bratstvo svih ljudi, dok ginu ljudi, ginu djeca, mladići se vraćaju kući zauvijek osakaćeni. Kako da kažem bilo što što neće zvučati kao deplasirana glupost u trenutku kad se, iz apsolutno neshvatljivih razloga, prijeti Dubrovniku u kojem sam igrala svoju najdražu predstavu, “Gloriju”?
Pa ipak, ja ne znam drugačije misliti. Ne mogu u svojoj glavi pristati na rat kao jedino rješenje, ne mogu se natjerati da mrzim, ne mogu vjerovati da će oružje, ubijanje, osveta, mržnja, da će gomilanje zla bilo što ikada moći riješiti. Ne znači li svako pojedinačno intimno pristajanje na rat zapravo i suučestvovanje u tome zločinu, prihvaćanje makar i najmanjeg dijela krivice za taj rat, odgovornosti za nj?
Била сам спремна и била бих спремна и даље на све напоре и ужасе с тим у вези, да ме ођедном, таквом страховитом жестином, није запљуснула мжња из мог родног града. Ужаснута сам силином и количином те мржње, једнодушношћу осуде, чињеницом да баш нитко у мом гесту није видио добру намјеру, обрану интегритета професије, покушај да се макар обрани једна добра и лијепа представа. Ја ионако више нисам имала намјеру наставити с играњем те представе, што сам назначила у свом писму. Битеф као интернационални фестивал, на који су дошли Енглези, Руси, Французи, Белгијанци, међу њима и један Словенац, чинио ми се вриједан мог присуства, тим више што би моје неиграње значило издају представе коју сам под најтежим околностима радила за вријеме деветомартовских тенкова, свакодневних пријетњи војним ударом итд. итд. Итд.
Страховито је тужно бити присиљен на оправдавање, а неђело не постоји. Постоји само очај, мука и ужас. Преда мном више не стоје никакве одлуке које морам донијети. Све су одлучили други. Они су одлучили да ја морам зашутјети, одустати, замријети, они су ми укинули право да радим свој посао на онај начин на који ја мислим да бих га требала радити, они су ми укинули право да дођем кући у свој град, укинули су ми право да се једнога дана вратим у своје казалиште и играм своје представе. Нетко је у то име одлучио и то да ми треба дати отказ…
Хвала Хрватском народном казалишту, хвала мом колеги Драгану Миливојевићу који је тај отказ потписао. Знам да многи људи добивају отказе, да сам ја само једна од многих, једноставно вишак. Човјек се стално пита има ли право у овом опћем ужасу постављати своје мало особно питање. Ја свакако неко вријеме (које?) не мислим играти ни на једној казалишној сцени ове распадајуће, измрцварене државе. Можда се није требало тако журити с отказом, све се могло ријешити само од себе. Елегантније. Пристојније. Не тако грубо. Наравно, није вријеме њежности.
Хоће ли се нетко након свега овога морати стиђети? И да ли ћу то баш бити ја, као што ме увјеравају моје колеге по својим правовјерним интервјуима? Може ли се ужасом рата оправдати свака мала гадост почињена према својем ближњем? Смије ли се прешутјети неправда учињена пријатељу или колеги у име великог свијетлог националног циља? Смије ли се у име осјетљивости за патње цијелог једног народа остати неосјетљив на патњу појединца (који је случајно исто тако дио тог народа)? Постављам ова питања својим пријатељима у Загребу који сад шуте, замјерајући истовремено шутњу Београду.
Тешко је писати без горчине. Вољела бих да то могу, јер: “Љубите непријатеље своје”. Вољела бих да сви то можемо. Ту можда лежи рјешење за све нас. Али се бојим да сам невјеројатно далеко од Божјег пута. А он је увијек пут љубави. Не мржње.
Коме заправо пишем ово писмо? Тко ће га прочитати? Тко ће га хтјети прочитати? Сви су обузети великих опћим стварима, мале појединачне судбине више нису важне. Колико ћемо пријатеља издати да не бисмо починили велику, једино признату, националу издају? Колико малих људских издаја, колико ситних подлости треба починити да би човјек остао “чист пред нацијом”?
Жао ми је, мој вриједносни систем је другачији. За мене су увијек постојали и увијек ће постојати само људи, појединачни људи, и ти неки људи (боже, како их је мало!) увијек ће у мојој глави, без обзира на све катаклизме овога свијета, бити изузети од свих генерализација. Ја, на жалост, никада нећу моћи “мрзити све Србе”, нити уопће схватити што то заправо значи.
Ја ћу увијек, ваљда до тренутка кад се љубазне телефонске пријетње коначно остваре, своју руку држати испружену према неком анонимном човјеку с оне “друге стране”, човјеку који је исто тако очајан и изгубљен као ја, који је исто тако тужан, згранут и на смрт преплашен. Тих људи има и у овом граду из којег пишем ово писмо, а у који ме одвела моја љубав, та ствар коју је у овом часу готово непристојно и споменути. Ништа више не служи као испричница, све је згажено и презрено, ако није у директној служби великог циља. Каква љубав, какви бракови, каква пријатељства, какве казалишне представе!
Одбијам и не пристајем на такво осакаћење себе саме и свог живота. Своје задње представе у Београду играла сам за оне очајнике који нису “Срби”, него људи, људи као ја, људи који се гнушају ове одвратне грангињолске фарсе у којој лете мртве главе. Тим људима, и овђе и тамо, сада се обраћам. Можда ће ме нетко чути.
Без обзира на то хоћемо ли живјети у једној, у пет или педесет држава, дајте да не заборавимо на људе, на свакога појединачно, без обзира на којој се страни овог нашег Зида тај дотични случајно затекао. Случајно смо се овде родили, случајно смо ови или они, па ваљда има још нешто осим тога? Упућујем ово писмо у празнину, у мрак, не знајући тко ће га и како прочитати, нити на које се све начине оно може злоупотријебити. Вјеројатно ће послужити као храна за вјечно гладну пропагандну звјерку. Можда ће га ипак нетко прочитати чистога срца.
Таквом човјеку ћу бити захвална – завршила је славна глумица.
- Mrki
- Преминуо легендарни Микис Теодоракис, отац сиртакија и пријатељ српског народа! 2. септембар 2021.
- Испраћај Мирослава Лазанског на вечни починак 7. август 2021.
- 26 ГОДИНА ОД ПРОГОНА КРАЈИШНИКА! Срби се окупљају у Бусијама! 4. август 2021.
- КРАЈИНА 1995. ЈЕ ГЕНОЦИД ЗАПАДНИХ СИЛА 4. август 2021.
- ПРЕМИНУО МИРОСЛАВ ЛАЗАНСКИ: Срце издало српског амбасадора 4. август 2021.