Искусни дипломата, некадашњи амбасадор у Берлину, Бечу и при ОЕБС-у Милован Божиновић каже, за „Новости“, да је нота Загреба која се тиче буњевачког језика тешко коме прихватљива, а да би у сличним ситуацијама друге државе пре изабрале неки други начин да изразе свој став.

– Код земаља код којих постоји дубљи ниво међусобног поверења довољно је да дипломата оде у министарство државе домаћина и да скрене пажњу на то да постоји неко незадовољство. Ово није било први пут да Хрватска негира да Буњевци имају право на буњевачки језик и логичније је да су свој став образложили путем нон-пејпера. У њему су могли да наведу позицију према том питању и то би било довољно. Нота је била претеран гест, тим пре што је прво најављена у јавности, па послата, али је то, очигледно, било потребно због њихових унутрашњих проблема и како би се хрватској јавности показало да влада пази на Хрвате у суседству – наводи наш саговорник.

Овако срачунат гест Загреба, сматра Божиновић, оставиће нови ожиљак у односима Србије и Хрватске јер ће та нота остати чињеница која не може да се изгуби из вида у наредним месецима.

Сликовито говорећи, Божиновић ову ситуацију пореди са фудбалском утакмицом у којој неко намерно падне да би се противнику свирао фаул.

Иако је ранијих година размена протестних нота између Загреба и Београда била учестала пракса, у 2020. години из Хрватске није стигла ниједна, током 2019. су биле две, а рецимо, 2016. у само две недеље размењено је десет протеста.

Историчар из Центра за друштвену стабилност Огњен Карановић каже, за „Новости“, да су хрватске власти злопупотребиле статус буњевачке заједнице за остваривање дневнополитичких интереса и зарад задржавања позиција код хрватског бирачког тела.

– Отуда претерани гест у виду ноте који није проистекао ни из каквих реалних оквира и који ни на шта не обавезује Србију. Мотиви су чисто политикантски јер је антисрпска фобија погодно средство за мобилисање политичких маса. Буњевачка заједница је стара, има свој језик и уколико жели да га стандардизује, на то има апсолутно право, а што је и у складу са свим законима Србије и њеним Уставом. Буњевци и Срби живе већ вековима једни са другима, с тим што су тој заједници 1945. комунистичке власти одузеле сва права, али им је Србија пре неколико година вратила статус који су имали до 1945. – наводи Карановић.

На другој страни, како указује, хрватска заједница ужива свако право у Србији, док би Београд, с правом, могао сваког дана да пише протестне ноте Загребу везане за положај Срба у Хрватској.