Pored direktora Muzeja Zorana Radojevića, kustosa i još nekoliko zaljubljenika u nebo, letenje i kosmos, Srbina koji živi u Francuskoj u Surčinu je “čekalo” i prvo njegovo konstruktorsko “čedo” – jedrilica “cirus”. Projektovao ga je sa 28 godina, a na ovim jedrilicama učile su bezbedno da lete čitave generacije pilota u SFRJ. U Muzej je stigao sa suprugom Fransinom, takođe vrsnim francuskim avio-inženjerom. Njih dvoje već 47 godina žive zajedno, a u paru su stekli i vazduhoplovnu slavu.

Prošlo je 50 godina od kada je Hrisafović “izgnan” iz srpske vazduholovne nauke i industrije. Dok se pozdravljao sa svojim “cirusom”, jedinom letelicom koju je “izveo” u zemlji koju najviše voli, priča nam da proživljava emotivne trenutke.

– Tako je i kada dođem u pariski muzej “La Burže”, gde su izložena dva moja laka aviona CAP-10 i CAP-20 – objašnjava nam Hrisafović svoju “nelagodu” dok ga je kustos Aca Kolo “podsećao” da su njegove letelice od 1970. do 2000. nosile epitet najboljeg francuskog i svetskog akrobatskog aviona sa ogromnim brojem osvojenih zlatnih medalja na svim meridijanima.

Stari inženjer samo se smeškao.

Nenad je rođen 1932. u Sarajevu, u porodici intelektualaca. Godine 1941. morali su da beže iz ovog grada jer su bili na ustaškom spisku za likvidaciju. Glave im je spasao Namac, folksdojčer, koji je Nenadovu majku upozorio da ustaše te noći dolaze po njih.

Kako se Nenad seća, u Nedićevoj Srbiji sačekali su ih najbolje što su mogli. Odmah su dobili stan. Majka, arhitekta, koja je u Sarajevu radila u Upravi Banovine, dobila je isti posao u Upravi Beograda, a otac je postao visoki bankarski službenik u finansijama. Kada je došla 1945. otac ih je okupio i rekao:

– Vraćamo se u Sarajevo. Malo nas je Srba dole ostalo.

Već 1947. Nenad Hrisafović je počeo da leti na jedrilicama na Mojmilu. Postao je i instruktor i pilot motornih aviona. Na Mašinski fakuletet je, veli, otišao jer je to bilo najbolje mesto za buduće avio-inženjere. Postao je asistent profesora Miroslava Nenadovića i Dušana Stankova. Međutim, komunističke vlasti ga nisu htele za katedrom uprkos ljutnji i apelu profesora. Fakulet je napustio u januaru 1965. i obreo se u Francuskoj.

Imao je nešto para u novčaniku i sliku ikone Svete Petke koju i danas nosi. U ličnom prtljagu imao je i dve knjige: “Statika aviona”, profesora Dušana Stankova, i “Osnovi aerodinamičkih konstrukcija aero-profili”, profesora Miroslava Nenadovića. Roditeljima u Sarajevu nije rekao da odlazi, a umesto objašnjenja poslao im je pismo preko druga.

– U svojoj zemlji nisam imao “inženjersku” sreću, ali jesam u Francuskoj – pričao nam je dok smo šetali između vazduhoplova iz muzejske postavke. – Već u martu 1965. su me na preporuku konstruktora jedrilica iz čuvenog “Bregea” primili u malu firmu “S.A.A.R.P.” koju je držao predsednik tamošnjeg Jedriličarskog saveza. Oni su dobili posao i pare da preprojektuju jedrilicu “brege 906”, a nisu imali znanja. Ja tu nisam ništa izmislio. Radio sam na osnovu onog što je u svom udžbeniku napisao profesor Stankov. Svi su mi čestitali, a ja sam bio ponosan na stepen naučnog znanja koji sam poneo iz Beograda.

Priča o karijeri Hrisafovića ide kao u filmu. Ista kompanija kupila je licencu lakog aviona CP-1310 za serijsku proizvodnju, ali je avion bi samo “skoro dobar”. Probni pilot kompanije Robert Bison umolio je Hrisafovića da poleti sa njim i da oceni letelicu. Kada su se spustili Nenad je izneo ozbiljne zamerke i obrazložio zašto se događaju “neravnine” u letu. Gazda je shvatio da ima inženjera i šansu da napravi dobru letelicu i rizikovao je pare.

– Sve proračune sam radio ja, a novi avion, kršten kao CP-100, poleteo je u avgustu 1966, dok sam bio na Jadranu. Kada sam se vratio i gazda i probni pilot Bison bili su ushićeni – nastavlja Hrisafović.

Kao mladić 1950. godine na aerodromu u Sarajevu

Gazda je shvatio da ima avion koji bi mogao da zameni slične letelice u Francuskoj ratnoj avijaciji “fuga master”, a pilot je mislio da je na pragu ostvarenja svog sna da postane svetski prvak u akrobatskom letenju. Hrisafović je svojim proračunima uspeo da napravi vrununsku “pticu” i Francuska je za to saznala. Na pisti su počeli da se okupljaju stručnjaci, a pilot u vazduhu da izvodi i ono što ne bi smeo.

– Proračunima sam skinuo “geometrijsko vitoperenje krila”, ojačao strukturu i sve drugo bitno za let – nastavlja naš sagovornik.

Francuzi su ga pozvali u njihov opitni centar, a najbolji pilot tog vremena Žak Gomi, koji je bio toliko impresioniran kako leti jednokrilac da je on posle nekog vremena na pistu doveo i svog učitelja Žerara Vereta. Tačno 5. januara 1967. slomili su avion u vazduhu. Hrisafović je vadio njihova tela iz olupina.