ПИШЕ: Александар Бећић

Колумниста.цом

Циљ је постигнут: Србија је потпуно полудела. И сада се са њом може радити шта год вам је воља. А за то можете да захвалите мојим колегама. Пардон: „колегама“. И наравно, господарима њиховог страха: уредницима и власницима медија. Онима који вас већ две и по године систематски заглупљују. Онима који већ две и по године причају бајке како Србијом крстаре супер-хероји који спасавају угрожене.

У првих годину и нешто јаче, уредници су имали само једног супер-хероја: оног који стиже све да уради. Са свима да се види; сваком да да утеху; и обичном човеку да објасни да ће у Србији бити боље. Ускоро.

СЛИКАЈ ТО ПОНОВО, СЕМ

Онда је дошао Фекетић. И потреба некога да од Александра Вучића направи Хероја од Фекетића. Склон сам да кажем да је то била пре свега Вучићева потреба. Јер, већ тад је увидео да од предизборних обећања мора да бежи што даље. Макар и у снег.

Потом су дошле поплаве. Нова прилика за сликање. За пожртвованост; министри у најразличитијим позама: код хеликоптера; у чамцима; у борним колима; уз народ… Деле хлеб. Ћебад. Хватају децу. Бабе. Ваде из воде. Спасавају бре, на свој живот не мисле.

Они који се тад нису сликали морали су да докажу како су и они пожртвовани. Смишљали су најразличитије опције: контрола изградње ауто-пута. Контрола клизишта. Излазак на терен са шлемом, па ето, падне леденица на шлем… Свега је било. И све су то забележиле камере. Сниматељи. Фоторепортери. Новинари. Ма, цео народ.

ОД СУПЕРМЕНА ДО СУПЕРХИКА

Захваљујући банди састављеној од тајкунских медијских магната, послушних уредника, који су без трунке срама командовали уцењеним новинарима, фоторепортерима и сниматељима, народ је заиста поверовао да у влади Србије седи све Супермен до Супермена. Добро, можда понеки Бетмен, Спајдермен или капетан Америка (ваљда имамо неког ко у влади лобира за запад, шта мислите)? Ал’ нико у заслепљеном народу није успео да види како у тој влади, заправо, има много више оних који се могу одазивати на име Суперхик. (За оне који нису читали стрипове: Суперхик је негативни супер-херој из Алана Форда. Он отима новац сиромашнима, да би га дао богатима).

Захваљујући банди састављеној од тајкунских медијских магната и послушних уредника, Србија је добила толико пријатеља у свету, да ми је просто чудно како то да се уопште још говори о Косову. Штавише, чудно ми је како све земље које су признале Косово нису повукле признање.

Захваљући банди састављеној од тајкунских медијских магната и послушних уредника, у овој земљи је живот постао тако добар, да ми уопште није јасно зашто се ми на било који начин бунимо; када имамо суфицит; када имамо рекордно ниску стопу незапослености; просечну плату коју мало ко има… Баш пуних уста да обичан човек каже – срамота ме како нам добро иде.
Захваљујући већ поменутим медијским „посленицима“ било је могуће и измислити догађаје. По мери супер-хероја, наравно.

О ПРОФЕСИОНАЛЦИМА И ОЛОШУ. ЉУДСКОМ

Знате, кад сте на власти, мислите да имате право на све. Не размишљате о народу. Он вам је био важан само на изборима. То вам више није битно. Битно је само да се окружите довољном количином дупеувлакача који ће да вам се смешкају, климају главом, смишљају ког новинара са листе да позову и „замоле“ да напише неки позитиван текст о министру / министарки.
Да би се написао позитиван текст – најбоље је кад имате добар повод.
Као на пример онај који су имали у петак 13. марта.

Да вас подсетим, јер је памћење лабилна категорија у Србији: тада је отета једна мала девојчица. Отели су је држављани Француске, од раније познати тамошњој полицији. Наша полиција је муњевито реаговала: лично сам „прелазио“ преко Бубањ потока док је акција била у току и био сам заиста одушевљен брзином блокаде Београда. Нормално је то, на крају: многи од тих униформисаних су и сами – очеви. Зато ме и радује што је полиција тако брзо пронашла девојчицу. Ухапсила отмичаре у рекордном року. Игром случаја (невероватно, замислите) министар унутрашњих послова био је тог јутра у посети НАВАК-у, па су и аутомобили из његове пратње учествовали у потери. То је у реду. Али није у реду да министар учествује у потери. То је недопустиво и опасно. Јер није професионалац. Није полицајац. Него политичар. И не треба сликати политичара, него професионалце, који су решили отмицу за мање од два сата. То би било нормално у свим земљама, осим у овој нашој.

МОНСТРУОЗНА, СРАМОТНА ЛАЖ. НИШТА ДРУГО.

Само дан касније, новинарство у Србији је доживело апсолутни крах. Од суботе, 14. јануара ове године, Србија готово да нема медиј коме може да верује. Разлог је најбоље одсликан у колажу који је направио Игор Госпавић.

Јер, нису грешку направили само Курир и Ало. Грешку је направила Политика. Грешку је направио РТС.
Шта то значи?

Да за грешку нису криви новинари, већ они „уредници“, који су од „стручњака“ у влади добили наредбу да објаве како је све у реду захваљујући генијалним напорима драгих нам министара. Аман, људи, фалширане су изјаве директора Инситута за мајку и дете! Еј!

Верујем да су чак и фоторепортери владе Србије били спремни на аеродрому и у Институту за мајку и дете.

Да сликају министре.
Да се они опет покажу као суперхероји. Брижни. Одговорни.
Верујем да је ту био и Гашић, и Лончар. А можда и Стефановић. Није битно.
Нажалост, хеликоптер са правим јунацима није стигао.
Пао је надомак циља.

И с њим се угасило седам живота. А у медијима који су отпутовали широм Србије остала је монструозна лаж. Захваљујући свим оним „уредницима“ и оним „стручњацима“ у влади, медији су објавили да је беба стигла. У Београд. У Крагујевац. На сигурно. Да су је спасили наши хероји.
За тим херојима данас жалимо.

ЖЕЉЕ. ЗА КРАЈ

Оним гњидама које су мислиле како би било баш добро да се сликају док бебу убацују из хеликоптера у амбулантно возило, а потом и у Институт за мајку и дете, желим да кажем да се оваква лаж не заборавља ни у Србији, ни у Европи. Врло лично се надам да ће вас премијер пустити низ воду због овакве скандалозне, гебелсовске обмане народа.
Оним гњидама које су смислиле читаву причу о спасеној беби, желим отказ. И дуготрајну беду.

Оним новинарима који су морали да се потпишу под такве текстове, или да такве текстове пусте у јавност, желим да промене посао.

Оним уредницима који су свесно и добровољно објавили лаж, желим да буду стављени на стуб срама од стране струковних удружења.

Тугуј Србијо. Имаш за ким.