Dragan VUJIČIĆ | 21. mart 2015.

Zajednički imenitelj kod obaranja oba nevidljiva američka aviona je potpukovnik u penziji Đorđe Aničić, koji je rukovodio gađanjem u oba slučaja. Prvo je sa položaja u Šimanovcima zajedno sa Zoltanom Danijom pratio i gađao F-117, a potom je rukovodio gađanjem i pogotkom B-2 sa položaja u Bečmenu.

Američki strateški bombarder B-2, po imenu „Duh Misurija“, pogođen je sistemom „neva“ sa dve rakete. Po oštećenju, avion je uzeo kurs 270 ka Tuzli, ali je stigao samo do Spačvanskih šuma, gde je sleteo. Komadant PVO tadašnje Vojske Jugoslavije, general Bane Petrović, prvi je u divizion doneo vest šta su oborili tog 20. maja. Generalova informacija je glasila da je pad letelice zabeležen u 00.23 u Hrvatskoj.

Pogodak i obaranje ovog aviona, Raketnoj brigadi je potvrđeno i „uvedeno“ u zvanične uspehe jedinice posle rata na prvoj analizi učinka dejstva 1999. godine. Ovaj izveštaj je i danas validan.

Zamenik komandanta 509. američkog vinga, kojem je pripadao B-2, odnosno „Duh Misurija“, Stiven Li Bašen, u intervjuu za tamošnju vazduhoplovnu štampu potvrdio je da je B-2 povučen iz borbenih dejstava 21. maja 1999. Isto to je napisano i nešto docnije u knjizi „B-2 Spirit units in Combat“ Tomasa Vitingtina na stranici 43. Ovaj autor precizira da je avion „povučen“ posle misije nad Srbijom. Da li je postojao razlog zašto se B-2 zvanično povlači iz ratnih dejstava koja nisu završena i koja su trajala još 20 dana, sve do 10 juna…

A kada su 2001. uspostavljene prve veze između demokratskih vlasti u Srbiji i zvaničnog Vašingtona, novopostavljeni američki vojni ataše odmah je preko Generalštaba zatražio da Uprava ARJ PVO odogovori na četiri pitanja, a sva su se odnosila na događaj vezan sa obaranje „neoborivog“ i „nevidljivog“ strateškog bombardera.

Potpukovnik Đorđe Aničić, protagonista i svedok svih ovih događanja, sa reporterima „Novosti“ ovih dana je posetio borbene položaje svog diviziona sa kojih se 1999. borio protiv nadmoćnijeg protivnika. U Bečmenu, Šimanovcima,Petrovčiću prisećao se ovih događaja.

– Tog 19. maja u Beogradu je bio ruski posrednik Viktor Černomirdin, i njegov dolazak u prestonicu mnogi od nas su tumačili kao početak kraja rata – počinje sećanje Aničić. – Divizion je bio maskiran na smetlištu sela Bečmen i nalazio se u manjem stepenu pripravnosti. Nismo verovali da ćemo još dugo ratovati. Pošto je Černomirdin uzleteo sa Surčina, divizion je preveden u pripravnost broj jedan, što je značilo da okršaj može da počne. Kada smo upalili osmatrački radar, videli smo da na nas ide more aviona, kao nikada ranije.

Aničić navodi da divizion u prvom trenutku nije bio spreman za dejstvo. Prvi talas aviona, a za njim i drugi, proleteo je bez reakcija našeg PVO i najverovatnije da je to bila nenamerna zamka za B-2. Kako objašnjava raketaš, u prvom talasu NATO aviona uvek su išli lovci na PVO, zatim su naletali avioni koji su imali zadatak da izvršavaju taktičke udare, a američki strateški bombarderi, kada su dolazili nad Srbiju, u 47 misija, leteli su u trećem talasu. Dogodilo se da ovaj treći talas divizion dočeka spreman za dejstvo.

– U moru letelice koje je skenirao osmatrački radar, odabrao sam cilj i doneo naređenje da se stupi u dejstvo. Nišanski radar je „uhvatio“ tačku i lansirane su dve rakete prethodno krštene kao „Tanja“ i „Ivana“ – nastavlja Aničić. – Na radaru smo jasno videli da su obe rakete došle do aviona i eksplodirale i na radaru se jasno videlo „razlivanje“ cilja. To je značilo da je letelica pogođena i da su njegovi delovi rasuti na sve strane. Oni koji su gledali u nebo videli su ogroman blesak, a potom su NATO lovci iz pratnje poludeli iznad Srema. Upalili su sva svetla na letelicima, jer su pokušavali da ustanove šta je pogođenim kolegama. To je standardna procedura NATO pilota kada pomažu oštećenom avionu u vazduhu.

Uprkos potvrđenom obaranju B-2, koji je zaveden u zvanične dokumente naše vojske, priču o B-2 nadležni u Srbiji nikada do kraja nisu zvanično istraživali.