Али постоје цифре погинулих: 27 милиона совјетских грађана, нешто мање од пола милиона Енглеза, 295 хиљада Американаца, Немачка је изгубила 3 милиоа 250 хиљада војника и официра, од њих 3 милиона на Источном фронту, тачније у борбама против Совјетске армије, која је примила главни терет борби са напријатељем. То поводом питања чији је допринос Победи био одлучујући… А што је са савезницима? Питање смо поставили руководиоцу Центра за историју ратова Института за општу историју РАН Михаилу Мјагкову:

„Наравно, ценимо допринос савезника нашој Победи. Захваљујући заједничким удрарима са Истока и Запада, фашистичка Немачка је била стегнута у обруч фронтова и у мају 45. је капитулирала. Али савезници су нам обећали да ће отворити Други фронт 42. године, а десило се то тек 6. јуна 1944. Пет и по милиона совјетских војника погинуло је за то време на бојном пољу. Да је помоћ стигла раније, многи би остали живи… Друго је питање: да ли би смо стигли до Берлина без масовног стратешког авио напада Енглеза и Американаца, када су у завршној етапи рата својим бомбардовањем они брисали са лица земље металуршке, тенковске, авиационе фабрике Немачке, њену саобраћају мрежу? Постоји чак мишљење да су ове акције савезника осујетиле атомски програм нациста, мада ја сам не сматрам да је Немачка тада била близу атомске бомбе. Или рат на мору… Ту су се одлично показали енглески и амерички морнари. И, на крају, ленд-лиз испоруке. Да подсетим: осим борбене технике (тенкова, авиона), ту су била још и средства везе. У Совјетској армији катастрофално су недостајали радио-веза, телефони, што се негативно одражавало на ток борбених дејстава. За две године, од 43. до 45., добили смо од Американаца 400 хиљада возила, од њих су трећину чинили чувени тешки камиони студебекери, који су вукли наше Катјуше. Ленд-лиз је подразумевао и око две хиљаде возова, док смо у сами за време рата успели из јсаних разлога да склопимо свега 92… Да не говорим о испорукама хране. Једном речи, акције савезника су помогле да се паралише војна производња непријатеља, да се окују његова борбена дејства на копну, на небу и на мору. Питање: да ли би СССР разбио без помоћи САД и Велике Британије хитлеровску Немачку? Не сумњам, разбио би. А да је обећан 2. фронт био отворен на време, рат би био завршен 1943. године! И наши губици не би достигли тако ужасну цифру од 27 милиона живота…“
У свести многих антихитлеровска коалција су СССР, САД и Велика Британија. А до краја рата у њу су се удружиле 53 земље. На којој вази извагати њихов допринос заједничкој Победи?
„По мом мишљењу, није довољно оцењено учешће у разбијању фашиста индијских, аустралијских, канадских одреда. Они су се одважно борили и поднели огромне губитке у борбама са фашистичком армијом у Северној Африци, Италији, Нормандији. А какав је снажан био покрет отпора у Југославији! По интензитету ставио бих га на друго место после партизанског покрета на територији СССР. Југословенски одреди су привезали за себе дејства десет немачких дивизија које би иначе фашисти пребацили на источни правац. И наши људи то памте. Исто као и реакцију југословенских комуниста на упад фашиста у СССР. И њихов позив да стану уз Црвену Армију како би фашисти били разбијени. Покрет отпора у Пољској, Армија Људова и Армија Крајова, у суштини супротстављене између себе, биле су заједно у Варшавском устанку, у нади да ће држати град до доласка Црвене армије, наставља историчар Михаил Мјагков. Сетимо се француског покрета отпора под руководством Шарла де Гола, Словачког националног устанка, у којем су раме уз раме са Словацима ратовали грађани вишенационалног СССР, народи Европе, међу њима и Немци. Њих је све ујединио свети циљ – Победа. А зато она и припада свима… Зашто је важно данас искуство антихитлеровске коалиције? Зато што разни политички погледи, традиције, менталитет никада неће сметати народима да се уједине пред лицем реалне опште опасности“.