Р. РАДОСАВЉЕВИЋ | 17. април 2015.

Филмски редитељи о могућој продаји продуцентских права на фонд „Авала филма“: Желимир Жилник: Ова пљачка ће бити предмет спорова.

АКО се из аукције „Авала филма“ не изузме продаја продуцентских и копродуцентских права на њен филмски фонд, 22. априла продаваће се и права на филмове који чине део историје наше кинематографије.

Међу тим култним остварењима је и филм „Рани радови“ Желимира Жилника из 1969, награђен Златним медведом у Берлину.

– Слабе су шансе да се сада, у „пет до дванаест“, било шта уради – каже Жилник у разговору за „Новости“. – Та девастирајућа одлука о продаји продуцентских права на филмски архив „Авала филма“ по много чему је потпуно слична одлукама када су се продавали наши фабрички капацитети, земљишта, шећеране и други објекти који су стварани у време социјализма. Ту је фактички проблем што је комплетна друштвена имовина створена у четрдесет година система који није био административни социјализам, него обрнуто – један вид отвореног привредног система у коме су сви учесници, па и радници у „Авала филму“ и уметници, доприносили расту предузећа својим сопственим улозима. У фабрикама, радници су давали самодопроиносе да се изради огроман број објеката – од дечјих вртића и мостова, до унапређења технологије. Наши филмски радници нису били запослени у предузећу, него су радили као „слободњаци“, и они су у својим уговорима често имали клаузулу да део из свог хонорара улажу као инвестирање у филм.

Али, како истиче Жилник, последњих 25 година та историја и фактографија сурово се бришу, а некадашњи „кајмак“ се подводи под државну имовину, уз негирање било каквих успеха социјализма. То ради нова владајућа класа и нови богаташи, који су то и постали захваљујући рушењу комплетног доприноса некадашњег друштевног уређења.

– Оно што нама може деловати апсурдно је да су у Мађарској, Чешкој, Румунији, Пољској, где су филмски радници били запосленици државних установа, питања филмског фонда и ауторских права решена далеко нормалније, него код нас. За разлику од тих земаља које су имале исто друштвено уређење, код нас се потпуно бришу и негирају и тако очигледне ствари које су познате у целом свету. А то је да су у Југославији, па и у „Авала филму“, филмови прављени на начин да и ми аутори у њима имамо и уметничког, и власничког доприноса.

Жилник подсећа да је данас „опште место“ да сваки бирократа може да оптужи старије филмске ауторе да им је „Тито стално давао паре да сниме филм“, што апсолутно није тачно.

– Узмимо за пример само оно што знам из личног искуства, што се може проверити код још увек живог директора „Авала филма“ Драгише Ђурића, из времена кад сам радио „Ране радове“. Уметнички савет је одлучио да је концепт филма сувише провокативан да би га послао на конкурс за државну помоћ, али да је довољно актуелан, и да „Авала филм“ треба да узме банкарски кредит да се направи. „Рани радови“ су тако и снимљени, а од продаје коју су остварили у дистрибуције по Југославији, зарадили су три пута више од новца који је требало вратити као кредит. И сада, у овом новом тамном тунелу фалсификата и отимачине, ти се „Рани радови“ представљају као државни пројекат, а филм је од ондашње државе имао само штете. Био је забрањиван и ометан у дистрибуцији, а камоли да је финансиран. Сада ће, ако се продају продуцентска права „Авала филма“, припасти неком новом шпекуланту или ратном профитеру који ће се бусати у груди како је спасао културно добро, који није свестан да учествује у манипулацији и пљачки и туђег власништва. Тај власник је у документима присутан, и ова пљачка ће, разуме се, бити предмет спорова код домаћих и међународних судова следећих година и деценија – истиче Жилник.

СКУП ИСПРЕД АГЕНЦИЈЕ ЗА ПРИВАТИЗАЦИЈУ

Редитељ Милан Јелић, који у фонду „Авала филма“ има четири остварења („Тигар“ по сценарију Гордана Михића, „Рад на одређено време“, „Мој тата на одређено време“ и „Велика фрка“), каже да је Срђан Драгојевић позвао све филмске раднике и ауторе да се 22. априла у 12 сати окупе испред Агенције за приватизацију.

– Веома је важно да се покажемо јавности у пуном броју, и да не пропустимо прилику да гласно објавимо наше супротстављање отимачини културног блага, да не бисмо изгубили права на наше филмове као што смо изгубили биоскопе „Београд филма“, када су криминално распродати. Тада нисмо били сложни и нисмо имали готово никакву иницијативу, и зато сада не смемо да допустимо да нам се опет догоди сумрак српске кинематографије – истиче Јелић.