(Fond strateške kulture)

objavljeno – 25.04.2015

Dvadesetdrugog aprila prodat je, u svega nekoliko minuta, „Avala film“ firmi „Filmski put d.o.o“ („Film way“) po početnoj ceni od 980 349 988 dinara. „Avala film“ nekadašnji najveći filmski studio u staroj Jugoslaviji (ne bez razloga poređen s italijanskom „Ćinećitom“) prostire se na 37 hektara zemlje, ima 20 000 kvadrata poslovnog prostora u kome su stvarani decenijama vrsni filmovi i u kojima su rame uz rame boravili i holivudski i domaći glumci.

Nacionalna produkcija, razne (sada regionalne) koprodukcije iznedrile su preko 200 igranih filmova, 268 dokumentaraca, 27 animiranih, 17 kratkih igranih i 120 filmova snimanih u koprodukciji. Ovaj „Filmski grad“ napravljen s velikim ambicijama davne 1946. godine prodat je za početnu cenu „Filmveju“, firmi staroj manje od mesec dana osnovanu sa 60 000 dinara osnivačkog uloga, koju zastupa francuski državljanin Mišel Babić:

„Tačnije prema podacima Agencije za privredne registre, vlasnik firme je izvesni Mišel Babić iz Pariza. Međutim, cela njegova firma je 2. aprila 2015. godine stavljena pod hipoteku, što ukazuje da je pravi kupac u stvari vlasnik te hipoteke Saša Ćorović, bivši taksista iz Pančeva“ navodi se u saopštenju pokreta „Dosta je bilo“ koji predvodi bivši ministar privrede Saša Radulović. Ovaj pokret podseća da je „Avala film“ 2011, gurnut u stečaj i da je imao „više imovine nego obaveza, a da je država bila i vlasnik, i poverilac i upravnik-što ukazuje na loše gazdovanje, možda i na svesne loše namere prema nekad najvećem studiju u bivšoj Jugoslaviji“  . U saopštenju se ide i korak dalje,te se navodi da činjenice poput firme „stare“ nepunih mesec dana, osnivački kapital od 60 000 dinara, hipoteka i iznad svega „smešna cena po kojoj je (vlasnik) dobio 37 hektara zemlje u Košutnjaku ukazuju na sumnju da u prodaji nisu čista posla“.Na nečista posla već izvesno vreme ukazuju radnici iz oblasti kulture pokušavajući pritom da „vlasnima“ skrenu pažnju da „Avala film“ nije samo zemlja i trošni poslovni prostor već kulturno blago od nacionalnog značaja.

I, sada kada je „stvar“ gotova, kada je u nekoliko minuta rasprodat „Avala film“ otvorena su mnoga pitanja koja su inicirala brojne prozivke. S jedne strane Ministarstvo kulture i informisanja saopštenjem ocenjuje da je Jugoslovenska kinoteka „propustila da pokrene proceduru da jedan deo filmova dobije najviši stepen zaštite, kategoriju kulturno dobro od izuzetnog značaja“ i da je (za filmski fond nadležna) Jugoslovenska kinoteka koja je imala apsolutni uvid u to koji filmovi čine stečajnu masu, imala i „mogućnost da na osnovu Zakona o kulturnim dobrima, od 2012. godine reaguje i stručnim vrednovanjem i adekvatnom kategorizacijom donese rešenje kojim se sva ili delovi filmske građe Avala filma utvrđuju za dobra od velikog značaja“ kako se navodi u saopštenju. Resorno ministarstvo je uputilo Kinoteku kako da podnese zahtev nadležnom veću Privrednog suda radi „donošenja privremene mere kojom bi se iz postupka prodaje „Avala filma“ izuzeli filmski fond, odnosno producentska prava na ovom fondu, sve do stvaranja punih pretpostavki da Jugoslovenska kinoteka, na osnovu člana 119 Zakona o kulturnim dobrima, kupi ovaj fond po pravu preče kupovine“.

Epilog: privredni sud je odbacio predlog Kinoteke i „začudio“ svojom odlukom državu, tj. njeno resorno ministarstvo. Zašto? Odlučivali su po Zakonu o stečajnom postupku, po kome samo stečajni upravnik ili poverioci imaju zakonsko pravo na prigovor najkasnije deset dana pre predloženog datuma prodaje. Ove pravne „začkoljice“ i „propuštanje“ rokova od strane Kinoteke da prema Zakonu o kulturnim dobrima zaštiti fond od preko 600 filmova Avala filma, sasvim sigurno je znao „neko“ ko je istrgovao uticajem i sve zainteresovane da se očuva kulturno blago Srbije stavio pred svršen čin. Postavlja se pitanje: da li je država sve ove godine bila „neobaveštena“ o tome šta predstavlja „Avala film“? Kao i da li su filmski stvaraoci „ćutali“ o „Avala filmu“? Prvo, u poslednjih deset godina, poznati srpski reditelji i ostali filmski stvaraoci, koji su sasvim sigurno pravne analfabete za zamešateljstva koja mogu da nastanu u tumečenju prava u Srbiji, redovno su upozoravali „vlasne“ na status „Avala filma“ i davali konkretna rešenja:

„ Svi apeli koje smo imali prethodnih desetak godina nisu uspeli. Nekoliko ministara kulture, nekoliko vlada imalo je priliku da zaštiti nešto što se zove kulturna baština i to se nije desilo. Suočavamo se s time da država nije želela da zaštiti nešto što je nacionalno blago“, rekao je režiser Srdan Golubović na protestu organizovanom povodom prodaje Avala filma. Drugo, uticajni srpski mediji, poput dnevnog lista „Politika“ godinama su pisali o „Avala filmu“ pa je i ovom prilikom Agenciji za privatizaciju javno postavila neka pitanja: Na koji način je sada moguće zamrzavanje prodaje „Avala filma“, koliko je „Avalin“ filmski fond, kolika mu je vrednost, može li da se proglasi za nacionalno blago i ko to može da učini, koliko je hektara zemljište „Avala filma“, da li je moguća njegova prenamena, kome sve i koliko duguje“?⁹ U odgovoru ovom listu, Agencija za privatizaciju je rekla sve: podsetila da je ona stečajni upravnik, da je stečaj otvoren još 2011. godine, da je cilj da se namire poverioci ostvarivanjem „najveće vrednosti dužnika“ (potraživanja poverioca iznose 440.547.302, 24 dinara a među najvećim poveriocima su gradska komunalna preduzeća, osiguranje „Dunav“, poreska uprava), da je „Avala film“ procenjen na 1.960.699.974,56 dinara i da je u tu vrednost ušla i vrednost producentskih i drugih prava i da, konačno, prigovore su mogli da podnose ili stečajni upravnik ili poverioci. A, prema odgovoru Agencije za privatizaciju, niko to od njih nije učinio.¹⁰

Bez obzira što je, kako podseća „Politika“ bilo brojnih poslaničkih pitanja, obraćanja Ministarstvu kulture, inicijativa (predlog rešenja „Avala filma“ koji je u samom srpskom parlamentu izneo poslanik i režiser Srđan Dragojević), niko se (ipak) nije dosetio da doskoči pravnoj gimnastici koja je već doživljena u brojnim pljačkaškim privatizacijama. Uostalom, kako je moguće da se država sama nije setila da zaštiti filmski fond „Avala filma“. Zar je za tako nešto, u šta je sama ulagala 60 godina, bila potrebna inicijativa (?!) ili je to obaveza same države (?!). Uostalom, zar ne postoje primeri kada država naloži jednom javnom preduzeću da i oprosti dugove drugom kada za to postoji „viši interes“. U slučaju „Avala filma“ interes nije procenjen i to će biti neizbrisiva stigma aktualnih državnih „aktera“. Ali je zato „procenjeno“ da 37 hektara zemlje na kojima leži „Avala film“ uz prednost sjajne lokacije, kada se konvertuje iz javnog u građevinsko doneće kupcu zaradu najmanje stotinu miliona evra. I to je svima koji godinama pokušavaju da nađu rešenje za očuvanje kulturnog blaga Srbije, apsolutno jasno:

„Ovo nije samo kulturni skandal, već dokaz do koje mere ova vlada može da radi na korist svoje štete. Da neko kupi nešto što vredi 100 miliona evra za devet miliona evra i da pritom nema licitacije, to je najporaznije od svega. Ima li boljeg dokaza od tog da je sve ovo namešteno? Da se ovako prodao mlin, sa tolikim vrednim zemljištem, bila bi šteta, a ne filmski arhiv. Ministarstvo kulture nije reklo: „Čekaj, da vidimo šta se tu dešava.” Ma, fuj!“¹¹ rekao je režiser Aleksandar Mandić jedan od učesnika protesta na Terazijama dok se rasprodavao „Avala film“. „I ovaj protest je vrsta ekologije, jer se moramo oprati od mafije i zla. Znajući kako smo se svi uspavali i digli ruke sami od sebe, nisam očekivala veći broj filmadžija, ali drago mi je da je policija tu, oni su ovu stvar shvatili ozbiljno“, izjavila je Bojana Andrić, urednica nacionalnog javnog servisa, takođe učesnica protesta na Terazijama. „Stvar je odavno gotova, čim je država digla ruke od kulturnog blaga. „Avala film” nije privatna firma, već preduzeće u koje je država ulagala 50 godina, i sada ga je prodala po bagatelnoj ceni jednoj fantomskoj firmi za koju do juče niko nije čuo, niti ćemo ikada čuti. Ta firma je prekjuče tako krštena, to je „tajkun vej”. I oni će to sada rasparčati, kao što je „Beograd film” rasparčao bioskope ¹²– rekao je filmski kritičar Milan Vlajčić. Od tih beogradskih bioskopa, da podsetimo, ostale su kockarnice i menjačnice. A, od „Avala filma“ ostala je sramna privatizacija, (još jedna u nizu koja je zakucala ekser u mrtvački sanduk porobljene Srbije) i „Grad izgubljenih filmova“ kampanja koju je pokrenula ekipa nagrađivanog dokumentarnog filma „Cinema Komunisto”.

„Današnji dan je pobeda tajkunskog lobija nad onima što je stvaralo istoriju srpskog i jugoslovenskog filma. Već koliko sutra, taj spomenik naše kinomatografije će nestati po onoj istoj logici po kojoj je ukinut i poslednji dinar koji je ova država davala za svoj film. Neka im je na čast“, zaključio je srpski režiser Goran Marković