SRBI, njihove patnje, seobe i krvarenje na Vojnoj granici Evrope bili su na periferiji britanskog interesovanja sve do ustanaka početkom 19. veka u kojima je izborena autonomna Kneževina Srbija.

Od tada je zvanični London svim sredstvima počeo da se bori protiv obnove srpske državnosti. Kreatori britanske spoljne politike su oslobođenje Srbije smatrali za opasnost po svoje interese, jer bi ona bila zastupnik ruskih interesa na Balkanu i centar širenja slovenofilskih i slobodarskih ideja.

– Jedan autor je pisao da bi bilo kakva promena u turskom carstvu značila gubitak a ne dobitak za Englesku: „Ne treba da dopustimo da lažna pozivanja na čovekoljublje i pomoć ugnjetenim hrišćanima umanje našu budnost na Levantu“. Stratford Kaning, arhitekta britanske politike prema umirućem Osmanskom carstvu, govorio je: „Čast Engleske nalaže da koristimo naše oružje i trošimo naše blago kako bismo sprečili da se tursko carstvo raspadne“, navodi prof. dr Veselin Kostić, vrsni filolog, autor izuzetne knjige „Britanija i Srbija: kontakti, veze i odnosi 1700-1860“ koja se pojavila ovih dana u izdanju „Arhipelaga“.

Reč je o brižljivo urađenoj naučnoj studiji, koja je nastala posle cele tri decenije istraživanja. Ipak, ona se čita lako kao najbolji avanturistički roman ili špijunski triler, jer priča o Britancima na Balkanu i jeste duga saga o psima rata, pustolovima, diplomatama, obaveštajcima, zaverama i prevratima.

Ona počinje krajem 17. veka kad mnogobrojni plaćenici s ostrva učestvuju u austro-turskim ratovima zajedno sa srpskim graničarima i ustanicima. U engleskim svedočanstvima Srbi se pominju samo sporadično kao topovsko meso. Oni ulaze u fokus britanske politike tek kad ustanci uspevaju samostalno da izbore Kneževinu Srbiju, mimo volje velikih sila. Ruska pomoć ustanicima, iako dolazi samo kad je Kremlju u interesu da Srbi privuku deo osmanskih snaga, kristališe stav britanske vlade: „Srbija nezavisna od Turske je Srbija zavisna od neke druge sile“.

– Suparništvo Britanije i Rusije je dobilo izraz u britanskoj podršci Porti, a jedan vid te podrške bilo je korišćenje britanskog diplomatskog uticaja u suzbijanju težnji za osamostaljenjem u zavisnim i poluzavisnim pokrajinama turskog carstva – kaže dr Kostić. – Kao najdelotvorniji način obezbeđivanja podrške britanske javnosti za vladinu politiku bio je onaj koji se i inače najviše koristi, a to je manipulisanje informacijama.

Zato su posle 1830. britanski „putnici“ počeli da fabrikuju izveštaje u superiornom imperijalnom duhu, koji je s nipodaštavanjem posmatrao pravoslavne slovenske narode. Oni su detaljno opisivali Srbiju, iako su je najčešće posmatrali iz daljine, s palube parobroda. Frensis En Vejn, markiza od Londonderija, je 1840. u popularnom putopisu s plovidbe Dunavom opisala Srbe koji su joj čamcem prevozili stvari do broda: „Veslači su jedva ličili na ljude, toliko su im izgled i odeća bili divljački“. Istoričar umetnosti Erve naglašava da prvoslavci veoma vole freske i ikone „koje su tako nevešte brljotine i prikazuju tako čudne figure da ih čovek jedva može gledati a da se ne smeje“.

Popularna spisateljica i humanitarna radnica Feliša Skin, opisuje Srpkinje koje putuju njenim parobrodom:

– Ovde, blizu nas, živi narod varvara čiji ceo ženski deo, čak i ako ga sagledamo u najpovoljnijoj svetlosti, tavori i umire bez ikakve misli osim pukog namirivanja iz dana u dan svojih životinjskih potreba.

Praktično uputstvo kako treba da se sa Srbima ponašaju britanski putnici dao je, u putopisu iz 1850, Džon Harvud koji je sa nevestom putovao kroz Srbiju ka Carigradu. Britanski konzul Fonblank mu je od turskih vlasti izdejstvovao pratnju i preporuku da u svakom mestu gde zastane dobije smeštaj, a gost je sa zadovoljstvom opisivao kako je maltretirao pravoslavne domaćine u kneževini:

– Kad god bi nam bilo potrebno bilo šta u nekoj srpskoj kući mi bismo izašli i strogo naredili prvoj osobi koju ugledamo da nam to donese. I moram reći da su uvek izvršavali naše naloge spremno i bez pogovora. Na Istoku, ako se samo ponašate kao vlast, žitelji vas odmah, kao nešto što se samo po sebi razume, poslušaju. Ja se nikada nisam ustručavao da dam znak bilo kome koga vidim da mi pripali lulu, pridrži konja ili me posluša u ma čemu drugome i to bez plaćanja, samo na osnovu zapovedničkog tona i gesta.

Britanski obaveštajac i strasni turkofil maskiran u putopisca Džejms Skin je 1851. Beograd opisao kao zavereničko gnezdo iz kojeg se šire slobodarske ideje. S poštovanjem je govorio o obrazovanju i hrabrosti ljudi koji su ih propagirali, ali je kao službenik svoje vlade Srbiju zbog toga smatrao još opasnijom.

– Ako se Srbi zemljoradnjom bave manje nego Bugari, a trgovinom manje nego Grci oni su s druge strane znatno ratoborniji i ta osobina koja je bila tako uočljiva u njihovoj prošlosti može doći do izražaja i u kovanju slavističkih planova ukoliko u tome ne budu sprečeni – upozoravao je Skin.

ISKORENITI PRAVOSLAVLjE Špijun pod maskom putopisca Aleksandar Slejd smatrao je da je Turci trebalo da iskorene pravoslavnu veru: – Što više ispitujemo ponašanje osmanskih osvajača sve smo uvereniji da je verska trpeljivost stena na kojoj su se oni nasukali u Evropi. Trebalo je da iskorene pravoslavnu veru koja je uvek kao rak-rana razjedala muslimansku snagu – a to su mogli učiniti – ili pak da njene sveštenike učine zavisnim od vlade u pogledu plata.

Naravno, bilo je i drugačijih Britanaca, koji su se borili protiv propagande zvaničnog Londona prema Srbima i nisu prihvatali „državne razloge“ kao opravdanje za pomoć Osmanskoj imperiji. Među njima se ističe anglikanski sveštenik Vilijam Denton, koji je cele 1862. boravio na Balkanu i po povratku objavio knjigu „Srbija i Srbi“.

– Već duže vreme mnogobrojni konzularni službenici raštrkani širom sultanovih poseda znaju, ili na osnovu izričitih uputstava, ili na osnovu onih posrednih nagoveštaja pomoću kojih se ljudima do znanja stavljaju želje nadređenih, da po mišljenju vlade njihova najznačajnija dužnost treba da bude potpuno prećutkivanje svih obaveštenja o stanju, a naročito patnjama naroda u Turskoj – protestovao je Denton.

Možda najtragičniji primer Britanca koji je zavoleo Srbe, a izazvao prvi državni udar u Srbiji bio pukovnik Lojd Džordž Hodžis. On se posle uspešne vojne karijere otisnuo u diplomatiju kao prvi britanski konzul u Knjaževini Srbiji. Dopao mu se slobodarski srpski narod pa je knjazu Milošu ponudio pomoć kad su ga pritisnule i Rusija i Austrija zbog donošenja slobodoumnog Sretenjskog ustava. Hodžis je molio nadređene da Britanija pruži podršku Srbiji koja ulaže ogroman napor da se što pre osavremeni, a britanski konzul u Carigradu je Hodžisa ubedio da će vlada u Londonu podržati u svakom pogledu srpsku kneževinu. Ovaj je poverovao ne znajući da je reč o dogovorenoj obmani.

Često pojavljivanje Miloša s Hodžisom u javnosti bilo je povod ustavobraniteljima, koji su imali rusku podršku, da lansiraju glasine kako će knjaz prevesti Srbe u katoličanstvo i druge koje su izazvale gnev javnosti dovele do njegove prinudne abdikacije. Ustavobranitelji su uzeli vlast i prihvatanjem takozvanog „Turskog ustava“ zaustavili proces osamostaljivanja, čime je vlada u Londonu bila zadovoljna. Hodžis je razočarano izveštavao o teroru koji se sprovodi nad osumnjičenima da su pristalice Obrenovića i kako narod masovno zbog toga beži u Austriju. Posle toga je Hodžis gurnut na sporedni diplomatski kolosek do kraja karijere.