Autor: Miloš Zdravković – 09.06.2015

Proces pridruživanja zemalja Zapadnog Balkana već predugo traje, tako da lagano sazreva svest o tome da u toj igri „štapa i šargarepe“ – šargarepe za balkanske zemlje ima sve manje i manje, a zahteva EU sve više. Činjenica je da su nedavni sukobi u Makedoniji podigli nivo tenzija na Balkanu, gde se etničke i državne granice ne poklapaju, iako je verovatno da se nedavno nasilje u bliskoj budućnosti neće preliti u druge zemlje. Srbija je podigla svoj status pripravnosti, a Bugarska je poslala trupe da ojača granicu. Ovde ćemo razmotriti neke od aspekta koji utiču na pozicioniranje zemalja Zapadnog Balkana u svetlu geopolitičih manevara velikih sila.

Od 1999. godine i završetka NATO bombardovanja i sticanja faktičke nezavisnosti Kosova, zapadne vlade rade na stabilizaciji Kosova, pre svega kroz prisustvo mirovnih snaga i permanentnih pritisaka na Srbiju da „normalizuje“ biletaralne odnose kao preduslov približavanju EU. Porast ektremizma duž granice Kosova i Makedonije ugroziće ionako krhki mir pre svega u Makedoniji, ali će izazvati veliku zabrinutost u regionu.

Činjenica je da je Zapad mnogo grešio – ali je činjenica, bez obzira na prisustvo mirovnih snaga, da mir i stabilnost zavise pre svega od prisustva jake, stabilne vlasti. Ipak, balkanske vlade su izuzetno slabe.

U Bugarskoj, koja je i članica EU, socijalni nemiri 2013. prisilili su vladu da podnese ostavku. Od tada je zemlju vodilo nekoliko slabašnih i kratkotrajnih vlada, punih unutrašnjih sporova. U Bosni i Hercegovini je standardna etnička podeljenost, trajno paralisala državnu administraciju. Sve ovo omogućava stranim silama da imaju snažan uticaj na politička dešavanja u regionu, te balkanske vlade lišavaju mogućnosti biranja neutralnosti.

Na prvi pogled izgleda moguća strategija balansiranja koja omogućava vladama da biraju i zaključuju povoljne ekonomske sporazume, pakete finansijske i svake druge pomoći i političku podršku iz više centara moći. Ali geopolitička rivalstva guraju male države i narode u sukobe i ratove, jer strane sile koriste ovaj prostor za takmičenje, pokazivanje mišića , koristeći svoj ekonomski uticaj, vojnu saradnju i političku podršku da bi opravdali svoje ciljeve. Pokazna vežba, pre svih Zapada (NATO), da nikakav ozbiljan dogovor balkanskih zemalja sa Kinom i Rusijom nije moguć bez njihove saglasnosti je nasilje u Makedoniji.

Nasilje u Makedoniji

U terorističkim napadima albanskih ekstremista u Kumanovu u Makedoniji poginulo je osam policajaca, a ranjeno je trideset. U isto vreme ubijeno je četrnaest terorista i uhapšeno više od četrdeset. Podaci o civilnim žrtvama su nedostupni. Zvuči neverovatno, ali opozicija je optužila vladu Makedonije da je jedva čekala da Albanci daju povod (teroristočki napad), kako bi skrenula pažnju sa afera prisluškivanja. Desetak dana kasnije dogodile su se anti-vladine demonstracije u centru Skoplja, a kasnije i pro-vladini mitinzi. Sve ovo je značajno oslabilo vladu u Skoplju koja je deklarativno za evro atlantske integracije, ali je u praksi želela da iskoristi povlačenje aktuelne vlade Bugarske (na pritisak iz Vašingtona i Brisela) iz projekta „Južni tok“ i pristupi novom ruskom gasnom projektu „Turski tok“. Ali kakav scenario je onda usledio! Ovakva nestabilna politička situacija sprečava zemlju da postane čvrst saveznik Zapada, ili pouzdan partner za Rusiju.

Turski interesi

Turska ima svoje kulturne veze i ekonomske interese na Balkanu, ali trenutno nema ni resurse, ni vojnu moć da konkuriše Rusiji ili Zapadu. Strateški interes Turske je naravno da održi, a ako je moguće poveća svoj uticaj u akvatoriju Crnog mora i u Bosni i Hercegovini. Etnički afinitet Muslimana/Bošnjaka prema Turskoj rezultirao je velikim ulaganjima Turske u BiH. Turska ne može da parira finansijskim ulaganjima Zapadnih zemalja i Rusiji pre svega u oblasti energetike i infrastrukture, ali je kao članica NATO vrlo bitan igrač (pre svega za Ameriku) na Crnom moru. Takođe, vlada u Ankari uložila je u Bosnu preko milijardu evra u poslednjoj deceniji, što je za BiH veliki novac. Takođe treba napomenuti da je uticaj Turske u Srbiji neznatan, osim u Sandžaku, gde živi oko 200 000 Bošnjaka (Srbija ima 7,2 miliona stanovnika).

Ako se realizuje ruski projekat „Turski tok“, Turska će kao ključna tranzitna zemlja (Bugarska je od takvog položaja odustala posle pritisaka iz Brisela i Vašingtona) dobiti priliku da poveća svoj uticaj na ceo Zapadni Balkan. Ipak iznad svega turske ambicije na Balkanu su limitirane činjenicom da većinsko pravoslavno stanovništvo na Zapadnom Balkanu Tursku vidi kao srednjovekovnog okupatora ovih prostora.

Ruski interes

Sa svoje strane, Rusija je koristila svoj uticaj na Balkanu, gde ima bliske istorijske i kulturne veze sa pravoslavnim državama kao što su Srbija, Bugarska i Grčka, da limitira aspiracije Zapadnih zemalja. Kao posledica pogoršavanja odnosa između Moskve i Vašingtona, Rusija je pojačala intezitet ulaganja i zainteresovanosti za Zapadni Balkan pre svega kako bi uspela da realizuje svoje strateške energetske projekte i odbaci zapadnu vojnu infrastrukturu što dalje od svojih granica i zona uticaja. Iako Zapad ima veće resurse da investira na Balkanu, Rusija poseduje nekoliko ključnih energetskih sredstava (privatizacija Naftne industrije Srbije, veliki paket akcija mađarskog Mola koji vlasnik Hrvatske INE, rafinerije u BiH/Republici Srpskoj), infrastrukturne kredite koje su uzele balkanske vlade od ruskih banaka i dobre odnose sa većinom lokalnih tajkuna, naročito u Bugarskoj.

Posle odustajanja Bugarske od projekta „Južni tok“, Rusija je pronašla jaču alternativu u Turskoj i sada svim snagama gura realizaciju „Turskog toka“. Gas bi u ovoj varijatni dolazio u Evropu preko Turske, Grčke, Makedonije, Srbije i Mađarske. To bi trebao sa postojanjem „Severnog toka“ „zacementiralo“ poziciju Rusije i Gazproma u Evropi. Odgovor Vašingtona i Brisela verovatno nećemo dugo čekati!

Zapadni interesi

Zapad ima dva interesa na Balkanu: 1) da poveća svoje tržište (samo je Srbija napravila spoljno trgovinski deficit sa EU od 2001. do danas 75 milijardi evra – izvor NIN); 2) da umanji ruski uticaj. Od Dejtonskog mirovnog sporazuma zapadne snage bezbednosti su konstantno u ovom regionu. Većina država je postala članice NATO, ili su u Partnerstvu za mir.

Od izbijanja ukrajinske krize EU je intezivirala (mada je realizacija počela mnogo ranije) svoje energetske projekte, pre svega projekat “Južni koridor“ za transfer prirodnog zemnog gasa – način da se zaobiđe Rusija i ruski energetski gigant Gazprom na evropskom tržištu energije.

Zaključak

Rusija, Zapad (EU i Amerika), Turska su tri sile, a imaju jedan cilj – kontrolu Zapadnog Balkana. Smešten na raskršću tri „carstva“, ovaj prostor koji se u najnovijoj eufemističkoj terminologiji naziva Zapadni Balkan, nalazi se između Mediterana i Crnog mora, konstantno je u fokusu velikih sila. Sada se čini da ovu arenu pokušavaju da podele Rusija i Zapad, ali iz prikrajka svoju priliku čeka Turska. Obe strane se bore, kupujući uticaj investicijama i energetskim projektima. Slabe i korumpirane lokalne političke elite i jaz među podeljenim narodima im to omogućavaju!