Покушајте у данашњој Србији да урадите било шта на трагу очувања традиције, континуитета, националног јединства и симболике… од једног дела јавности и онога што себе зове интелектуалном елитом (другосрбијанском, додуше) доживећете увреде и омаловажавања.

Полазећи од истине да је ћирилица као писмо Срба, већинског народа у Србији, угрожена, одгурнута на маргину, ми у „Вечерњим новостима“ и колеге у „Политици“ изашли смо с идејом да нас држава ослободи пореза на додату вредност (ПДВ) јер од девет дневних листова у Београду само се „Новости“ и „Политика“ штампају на ћирилици.

Е, нећете мајци, повикаше делије са грудобрана „либералне Србије“ и тако добисмо кампању која се, гле чуда, заснива на поставци да латиницу у Србији ваља бранити од распојасаних српских националиста.

Једна крајње рационална идеја означена је као удар на равноправност два писма, напад на латиницу, урушавање права мањине, при чему нико не објашњава у каквој је то латиница мањини ако 70 одсто Србије користи баш латиницу.

У Београду, нажалост ништа боље није у Врању, Ужицу, Сомбору, Лозници, латиница је потиснула ћирилицу у оквир 70:30. Ћирилица је у Србији апсолутно маргинализована, оклеветана као симбол назадне, антиевропске политике, постала предмет спрдње.

У Србији је – све упућује на ову жалосну чињеницу – још увек на снази одлука генералног гувернмана „Србија“, Аустро-Угарске, из 12. 6. 1916. о забрани употребе ћирилице која има да буде замењена латиницом. Око двадесет одсто становника Србије не поштује споменуту одлуку, али из дана у дан тај проценат опада. За тридесетак година ћирилица у Србији моћи ће да се види евентуално на двојезичним таблама на државним зградама.

И у „Новостима“ и у „Политици“, ако нас тада буде било.

Држава Србија је, истина, донела јасне законске механизме који одређују позицију и употребу националног писма, ћирилице, али шта то вреди кад се држава не држи сопствених закона; ћирилицу употребљава само кад то заиста мора да се чини, неретко правећи „пропусте“ који се исправљају захваљујући упорности људи којима није мрско да се бију са ветрењачама.

У Србији ниједна од четири приватне телевизије с националном покривеношћу не користи ћирилицу. Ни слова. Случајно?

Осамдесет одсто од 25 ТВ-станица са тзв. регионалном дозволом емитовања, уопште не користи ћирилицу. Нико их и не опомиње због тога.

Можда нема никакве везе с овом причом, можда је случајно, десило се, омакло се, али о Косову, преговорима с Приштином, понашању међународне заједнице према проблему, животу Срба у том делу отете српске покрајине од свих београдских дневних листова континуирано пишу још само „Вечерње новости“ и „Политика“. Дакле, ми који се штампамо на ћирилици. Износим овај податак тек да ствари буду мало јасније.