Драгана Матовић | 21. јун 2015.

ЋИРИЛИЦА је готово сасвим нестала из свакодневице грађана Србије. Тешко је пронаћи ћириличке новине, а још теже интернет-презентације. Рекламне поруке најчешће су исписане латиницом, а амбалажа на домаћој и декларације на страној роби ретко преносе информације на ћирилици. И на улици, и у тржним центрима, на видном пољу готово да је и нема.

Шта је довело до маргинализације ћирилице и да ли ће она ускоро постати страно писмо и у Србији, покушао је да нам објасни проф. др Јован Делић.

– Ћирилица је вероватно у најтежем стању откако смо се описменили – каже Делић. – Из Црне Горе је потпуно протерана. Тамо пишу латиницом, а ни у Србији није равноправна. Пракса и живот је истискују. Закон о језику и писму се не поштује, што је додатно ставља у запећак.

Делић сматра да бисмо могли то да променимо уколико би се према свом писму односили као Грци и Руси:

– Из ћирилице се развило све што имамо, зато је невероватан наш нехајан однос према њој. Проблем је што је наши људи доживљавају као страно писмо. Школе и универзитети су немоћни. Изгубила се свест о њеном значају. Али, најопасније је да неко милитантан брани ћирилицу и изгони латиницу. Забранама се ништа не постиже. Верујем да би се однос према нашем писму променио ако би филмски титлови били ћирилички или имена спортиста на дресовима написани ћирилицом.

Истраживања у последњих двадесетак година показују да је српска ћирилица сасечена и сведена на свега десетак процената у односу на српски језик на латиничком писму.

– Чини се да и сто година од забране ћирилице по налогу Аустроугарске, окупација још траје – говори нам професор Драгољуб Збиљић, председник Скупштине најстаријег удружења “Ћирилица” из Новог Сада. – Суноврат ћирилице догодио се 1916. године, по упаду аустроугарских војника у Првом светском рату. Те године, па све до ослобођења Србије 1918. употреба овог писма била је строго забрањена.

После ослобођења ћирилица је враћена и све до 1945. била је једино званично српско писмо. И после Другог светског рата Срби су ћирилицу масовно користили. И тако је било све до 1954. године, односно до Новосадског договора када је формално проглашена равноправност оба писма.

– Од тада је употреба ћирилице падала у проценту и у Србији – тврди Збиљић. – Постепена замена ћирилице латиницом, смишљеном и планираном фаворизацијом латиничког писма, завршена је петнаестак година касније. Кривац се није смео спомињати све док није пао комунизам. Наравно, комунисти су то наложили, а спровели су лингвисти преко увођења такозваног двоазбучја. Овога пута употребљен је мудрији и ефикаснији начин од забране. Комунистичка власт злоупотребила је српске лингвистичке институције – Матицу српску, САНУ, Институт за српски језик.

Ипак, било је периода када је употреба ћирилице доживела нови процват – посебно од 1990. до 2000. године, на шта су утицале тадашње околности. А онда је дошло ново време и убрзана англификација српског језика.

– Српске власти уставну одредбу о ћирилици спроводе само у државним канцеларијама, а не и изван њих. Притом, латиница се у свакодневном животу и сада фаворизује – каже Збиљић. – Зашто се не угледамо на друге народе који чувају своје писмо.

Ситуација у Војводини није ни боља ни гора него у целој Србији. У Београду се, на пример, проценат изгнане ћирилице приближава проценту у Новом Саду.

– То није чудно – каже Збиљић. – Замењивање српске азбуке латиницом ишло је понекад брже у Војводини, а некад у другим деловима Србије.

После 1954. однос према ћирилици у тадашњој држави био је сличан. Истина, у Хрватској је било мање ћирилице, а данас тамо готово да је и нема. Раније, у Републици Српској било је највише ћирилице, али се она и тамо смањује. У Македонији није уведена латиница, док је у Словенији увек било мало ћирилице. Срби у Црној Гори се труде да сачувају српску азбуку и боре се за свој језик и своје писмо. На Косову, где у енклавама Срби имају некакву власт и некакво право, има мало више ћирилице, указује наш саговорник, а тамо где су практично окупирани, азбуке готово да нема.

Збиљић упозорава да је важно да сачувамо ћирилицу, јер смо без ње веома угрожени.

Непријатељ Срба и ћирилице, какав је био генерал Стјепан Саркотић у Првом светском рату, није случајно српску ћирилицу упоредио са “српским борбеним средством” које “треба уништити”, односно заменити. Он је ћирилицу забранио у Босни и Херцеговини када је био председник владе. Знао је да ћемо се у идентитету удаљити од самих себе ако ћирилицу заменимо латиницом. Постаћемо много лакши за асимилицају и може се догодити да кренемо путевима којима су отишли у неповрат Срби католици који су писали латиницом. Србима се већ догодило да су постојали дотле док је постојала ћирилица. Без ње су покатоличени Срби асимиловани и нестали. Срби православци се сада упућују на злосрећне путеве Срба католика.