Kao što se otvarala priča u javnosti o obeležavanju dve decenije od zločina u Srebrenici, tako se isto otvara i priča o obeležavanju dve decenije od potpisivanja Parisko-dejtonskog mirovnog sporazuma. Naravno, kao što je u priči o Srebrenici „političku krunu“ trebalo da predstavlja donošenje nove rezolucije Saveta bezbednosti, kojom bi se na Srbe „udario žig genocidnosti“, tako i priču o godišnjici „Dejtona“ treba da prati određena politička odluka.

Šta je ta politička odluka više niko i ne sumnja. U kampanju o neophodnosti promene ustrojstva BiH uključio se i sin pokojnog Ričarda Holbruka. Njemu je, eto, otac ostavio u amanet da nam prenese kako je „Dejton“ bio „samo privremeno rešenje“. Sada bi trebalo krenuti dalje. Ukinuti „Dejton“ i stvoriti unitarnu državu.

Dugo vremena su američki teoretičari navodili primere BiH i Kosova kao uspešne projekte vašingtonske administracije. Veličali su umešnost i odlučnost Bila Klintona zbog toga. Međutim, dve decenije kasnije, u praksi se pokazuje da stanje nije baš tako sjajno. Iako su odredbe „Dejtona“ bile jasne, ovaj sporazum je upravo pod pritiskom ili na insistiranje SAD nekoliko puta grubo prekršen. Uvek do sada – na srpsku štetu. Vašington se u procesu famozne „implementacije ‘Dejtona'“ nije ponašao kao nepristrasan arbitar, već kao zainteresovana strana. To je, sve do danas, davalo privid bosansko-hercegovačkim muslimanima da je potpisani sporazum samo privremeno rešenje. Da ga treba polako kruniti, dok jednog dana ne bude potpuno srušen. Diskriminacija Republike Srpske je, od samog početka, bila vidljiva na svim poljima. Na primer, u slučaju raspodele posleratne pomoći i donacija, svote koje su stigle do srpskog entiteta se u ukupnoj sumi prikazuju jednocifrenim brojevima.

Umesto pokušaja jačanja poverenja i izgradnje države sa složenim unutrašnjim uređenjem, ali koja bi funkcionisala, ušlo se u „tihi politički rat“ koji traje već dve decenije. Prebacivati odgovornost za to na Srbe nije u redu. Srbi u BiH su samo insistirali na tome da im ostane u nadležnosti ono što su dobili međunarodnim sporazumom. Za to su postojale međunarodne garancije. I za to, tokom ovih dvadeset godina, uglavnom nisu imali nikakvu pomoć. Borili su se sopstvenim snagama, kako su znali i umeli. Danas su na međunarodnom planu stvari nešto drugačije, pa je i manevarski prostor za Republiku Srpsku nešto veći.

Zbog svega, danas kada nam razni telali poručuju da je „Dejton“ bio samo privremeno rešenje, da ga treba menjati, te da se BiH pokazala kao „neuspešna država“, treba upozoriti da odgovornost za to leži pre svega na međunarodnoj zajednici. Imali su dvadeset godina da od BiH naprave, ako ne „uspešnu“, a ono „podnošljivu državu“, u njihovim rukama su bili i hleb i pogača. Mogli su, u pojedinim trenucima, da pritiskaju i Sarajevo, da traže ustupke i od drugih strana, a ne samo od Srba, mogli su da dosledno insistiraju na sprovođenju potpisanog. Da se tako činilo, možda bi sudbina BiH bila drugačija. Možda bi stvari bile jasnije, rešavale se prema definisanim načelima, a ne od slučaja do slučaja. Možda bi poverenje između konstitutivnih naroda bilo veće.

Sve to treba imati u vidu kada se analizira prethodnih dvadeset godina. Silom i pritiscima se ništa nije postiglo. Neće se ništa postići ni pokušajima nasilnog menjanja „Dejtona“. Jer, ko garantuje zapadnim zemljama, vrlo glasnim kada se govori o mogućem ukidanju entiteta, da je unitarna BiH jedina alternativa „Dejtonu“!? Alternativa je i referendum konstitutivnog naroda.

Obeležavanje dvadestogodišnjice treba iskoristiti da se sagledaju greške, iz svega izvuku pouke i vidi kako dalje BiH može funkcionisati u postojećim okvirima. To je izgleda i jedini način da se održi kakva-takva stabilnost i u narednim decenijama. Svako drugo rešenje bi predstavljalo opasnu avanturu koja može ostaviti dugoročne posledice. Ne samo u BiH, već i na postjugoslovenskom prostoru.