То може да се назове обилазак градилишта по окончању радова, вожња почасног круга, плес победника на месту злочина… како коме драго, али да се ради о победнику, ликовању, одоцнелом сладострашћу, у то нема сумње. Реч је о Латинки Перовић и једном програму написаном и усвојеном 1928. године, у Дрездену, на Четвртом конгресу КПЈ.

Тај програм никада није одбачен, повучен, ревидиран. Он је и данас на столу, по њему се и данас ради (не падајте у заблуду због чињенице да КПЈ формално не постоји, да су комунисти поражени), остало је још понешто за работу на градилишту званом Југославија.

Подсећам, на Четвртом конгресу КПЈ усвојен је програм чија основна поставка гласи: разбити Југославију, формирати самосталне државе Словенију, Хрватску, Црну Гору и Македонију, одвојити Војводину од Србије, подржати Албанце да направе државу у чији би састав ушле све територије на којима они чине већину и константно, каже програм, водити борбу против „српског хегемонизма“.

Све је урађено, или готово све. Око Војводине постоје одређене потешкоће, али ради се на томе. Посебни притисци нас тек чекају. Нема овде простора да се подсетимо како је, с ким, под којим условима програм из 1928. године реализован, што на крају крајева и није претерано важно: реализован је. Борба против „српске хегемоније“ није прекидана чак ни малим одморима. Сви национализми су опасни (као), али српски је најопаснији.

Латинка Перовић је последње велико име из оперативне групе југословенских комуниста који су проводили дрезденски налог. Била је секретар Савеза комуниста Србије 1968-1972. године, а последњих година „другосрбијанцима“ је замена за Тита, Иву Лолу Рибара, Кардеља, Стамболића, Кочу… за све што смо подводили под појам Југославија, са покрајинама осакаћеном и вишеструко условљеном Србијом.

Латинка је написала књигу „Доминантна и нежељена елита“; тринаест портрета личности по њеном избору, којима је дала префикс елитних. Сви осим једног имају позитивну конотацију а онај један је, погађате, Добрица Ћосић. Књига је до сада промовисана у Београду, Подгорици, Новом Саду, Загребу, Тузли… Остали су Скопље, Љубљана и Приштина па да се затвори тај почасни круг победника.

На промоцији у Загребу главни је био Будимир Лончар, последњи шеф дипломатије Титове Југославије, а главна теза да је Југославију срушио српски национализам, с Ћосићем на челу. Хрватски национализам, као такав, за Латинку и братију око ње не постоји. На истој промоцији, Мика Трипало и Савка Дабчевић Кучар представљени су као бранитељи Југославије од српске хегемоније.

Нико Србе није поразио дубље и далекосежније него што су то урадили комунисти.