DA su im se roditelji pridržavali tradicije, deca koja su tokom godine bila dobra i poslušna, zatekla bi u subotu ujutro, na Svetog Nikolu, u svojim cipelicama i čizmicama poklončiće i slatkiše! Ali radovanje mališana poklonima “odloženo” je do dolaska Deda Mraza i(li) Božić Bate. U Srbiji je tako od sredine tridesetih godina minulog veka, a naročito od kraja Drugog svetskog rata, kada su i Sveti Nikola i Božić Bata ustuknuli pred simpatičnim punačkim dekom, koji nosi crveno odelo, ima belu dugačku bradu i rumene obraze.

Ovo, međutim, nije jedini primer da Srbi zaborave i zapostave svoje običaje. Da li su, zato, opravdani “glasovi” koji poručuju da naš narod neprekidno poništava svoju posebnost, da se lako odriče svojih i brzo prihvata tuđe običaje, čak i kada sa srpskim nemaju nikakvih dodirnih tačaka?

– Srbi se, kao i svi drugi narodi, ne odriču svoje tradicije, već je primenjuju shodno vremenu u kom žive – kaže profesor dr Vesna Marjanović, etnolog. – Naš narod je običaje nasleđivao u svim vremenima i ako su određeni nekom, uslovno rečenom vremenskom granicom, mogu se naći i pratiti do danas u većini krajeva Srbije, kako u gradovima tako i u selima.

S obzirom na to da južnoslovensko, pa i područje današnje Srbije, odlikuju stalne migracije stanovništva, preseljenja i zbegovi usled raznih nedaća, po rečima naše sagovornice, i običaji su se prenosili i mešali između pridošlica i autohtonog stanovništva. Ti procesi su, kaže, u prošlosti naročito bili izraženi pod uticajima iz srednjoevropskih zemalja i Levanta (Orijenta).

– Iz tog kulturnog šarenila, Srbi su prihvatali i prisvajali ono što im je bilo značajno za napredak – objašnjava profesorka. – A kada se nešto prenosilo kroz, na primer, tri generacije, usvajalo se i postajalo je deo identiteta, odlika i obred našeg naroda, naročito u božićnim i vaskršnjim običajima. Tako je, recimo, povorka vertepa – dece čestitara u vreme božićnih praznika – nastala pod uticajem ruskih i ukrajinskih sveštenika u 18. veku, prihvaćena u naš pravoslavni milje i danas se pojavljuje kao deo srpske baštine!

Kada se govori o čuvanju srpskih običaja i prihvatanju tuđih, kako kaže naša sagovornica, ne sme se zaboraviti da su po dolasku na Balkansko poluostrvo, Srbi prihvatili deo zatečene balkanske tradicije koja je bila srodna sa slovenskom.

– Najbolji primer je verovanje u svetost nekog drveća ili povezivanje sa kultom predaka jer je to verovatno bilo važno i u kulturi naših predaka – podseća Marjanovićeva. – Danas imamo sačuvan ostatak, istina modifikovan, u kultnom drvetu zapisu, ili pak u badnjaku, pa i kićenju jelke – što jeste germanski uticaj i kod nas je došao preko srednjoevropskog stanovništva naseljenog u 18. i 19. veku u Vojvodinu.

Izlišno bi bilo, smatra naša sagovornica, očekivati da neki srpski običaji danas ožive.

– Ne možemo da vratimo točak unazad, da pravimo ognjišta nasred sobe, da živimo svi u jednoj prostoriji ili pak da se kolje petao na pragu nove kuće – kaže Marjanovićeva. – Srbi, takođe, kao i drugi narodi, ne žive više sjedinjeni s prirodom i njenim zakonima. Osim toga, nosioci tradicionalnog modela ponašanja u selima iščezavaju, sela se prazne, a staračka domaćinstva imaju druge potrebe. U gradu se tradicionalni model ponašanja i mišljenja drugačije predstavlja. Drugačije se živi, ali neki običaji, po potrebi, mogu da predstavljaju kopču između prošlosti, sadašnjosti i budućnosti.

FOLKLOR – ČUVAR OBIČAJA OBIČAJI žive u narodu dok imaju svoju tradicijom propisanu “funkciju” usmerenu, pre svega, na obezbeđivanje egzistencije, a potom i na pravila ponašanja – naglašava naša sagovornica. – Ukoliko se to prevaziđe, običaji gube svoj značaj. Ali ne iščezavaju odjedanput, već se i danas mogu uočiti u nekim krajevima ili u koreografijama folklornih grupa. Povorke lazarica više ne idu kroz selo na Lazarevu subotu, ali su zato preoblikovane i našle su se u repertoarima raznih igračkih i pevačkih grupa.

OSMIŠLjENO U JUGOSLAVIJI

– KOMUNISTIČKO društvo u nekadašnjoj jugoslovenskoj državi, u nameri da suzbije svetkovanje Božića, mnoge je rituale prebacilo na praznovanje Nove godine – podseća Vesna Marjanović. – Smišljeno se u drugoj polovini 20. veka prekidao prirodni usmeni, tradicijom ustaljeni obrazac prenošenja porodičnih i lokalnih božićnih običaja. Ustaljeni obrasci dobijali su novu formu. I pored svega, čini se da je običaj darivanja dece opstao kao izraz univerzalne ljudske želje za povezivanjem u praznovanju svake godine novog života. U svim sredinama u Srbiji, u drugoj polovini minulog veka, razvio se poseban lik pod maskom, Deda Mraz, do tada ne tako čest u našoj kulturi. Devedesetih godina, ponovnim uvođenjem javnog slavljenja Božića, dolazi do preispitivanja postojanja Deda Mraza. Iako nije bilo dvoumljenja da li Deda Mraz ostaje u novogodišnjim spektaklima, razmatrano je i kako oživeti starog Božić Batu.