Држава Србија, од врха па све доле до локалне власти, не сме да буде у власничкој структури ниједног медија. Државна телевизија се не рачуна, али се подразумева, по бриселској логици, да се Влади Србије блокира сваки утицај на уређивачку политику „јавног сервиса“. Ови захтеви из ЕУ скоро да су испуњени, остало је само да се правно рашчисти ситуација с „Новостима“ и „Политиком“, замршена у време владавине „демократских снага“.

И, шта смо добили: Србија не сме да се меша у српске медије али друге државе могу. Отворено, како и колико им воља. Друге државе, Србији непријатељске, могу овде да покрећу, отварају медије, финансирају „невладине организације“, дотурају једнима и другима стотине хиљада евра годишње… и ником ништа.

Сви такви медији и организације имају исту „уређивачку политику“: глобалистичку, антинационалну, антисрпску, на крају крајева. И сви се упињу, без остатка и резерве, да докажу како је Србија крива за ратове деведесетих, како су Срби националисти, злочинци, нови фашисти Европе, јад и беда од народа који и није заслужио друго него да га НАТО бомбардује.

Пре неки дан, две „слободомислеће“ дружине, Независно удружење новинара Србије и исто такво (независно) удружење новинара Војводине, затражило је да се објаве плате запослених у „Вечерњим новостима“ и „Политици“. Као, народ то треба да зна. А они, ето, знају шта народу треба.

С тим захтевом „Новости“ као компанија – ни моја маленкост, на челу те компаније – немају никакав проблем. „Вечерње новости“ живе на суровом тржишту, без помоћи, донација, без жуте банке са стране. Трошимо оно што зарадимо, рвемо се са дуговима и обавезама које су други направили. Делимо колико имамо, али да овима из два „независна удружења“ и разним порталским цензоловкама испостављамо рачуне, да кажемо колике су нам плате… е, то дочекати неће. Посебно веселници из Војводине, на чији се рачун из иностранства сливају стотине хиљада евра, да би промовисали идеје и ставове какви доминирају на њихова два сајта, службеном и неслужбеном; овај други се зове, гле врага, Аутономија. Са тамо негованим антисрпством може да се мере још само е-новине које, такође, добијају помоћ из иностранства.

Шта ћемо с листовима, дневним и недељним, или ТВ каналима, свим у рукама странаца, отворених непријатеља Србије, оних који су нас убијали, тровали, отели нам Косово и Метохију. Нико се не пита како то опстају листови чији приходи од продаје и маркетинга не могу да подмире ни трошкове струје, грејања и воде, а имају и до 60 стално запослених. Ко то све плаћа – пита се Даница Чворовић.

Елем, да ли је држава Србија морала да изађе из српских медија да би у те медије и медијски простор ушле друге државе? Како се зове то стање?