Милена Марковић | 03. фебруар 2016.

КОЛИКО је човек за живота вредео, најречитији одговор стигне када из живота одлази. Више стотина људи, у немерљивом болу, у среду је на београдском гробљу Орловача, у вечност испратило младог Филипа Брковића, коме је изненадна и кратка болест пресекла бројне планове и снове.

Иза његовог физичког одласка остале су поруке – лекције о узвишеном идеалу, људској доброти, пожртвованости да напредује у науци, посвећености породици, љубави према родитељима, пријатељима и свима које је волео и грлио куд год је полазио и одакле год да се враћао.

О Филипу Брковићу тако су говорили његови рођаци и пријатељи, али и пријатељи и колеге његових родитеља Јелене и Ива, супруге Катарине и сестре Дијане. Ту су били и представници Универзитета у Бриселу, на ком је докторирао.

У одавно невиђеној поворци која га је испратила били су и Филипови професори са београдског Факултета политичких наука, на ком је био најмлађи дипломац у историји ове престижне установе, наставници из његове Треће београдске гимназије и Основне школе „Рибникар“.

Стотине букета цвећа, венци у рукама његових пријатеља, после опела које је потресним појањем пратио хор „Крсманац“, милело је према Филиповом коначном боравишту. Више сати трајало је саучешће људи који су стигли да поделе бол са Брковићима за прерано угашеним Филиповим годинама.

Иза ковчега, у готово опипљивом болу, али достојанствено, били су Филипови најближи и најдражи: супруга Катарина у наручју је носила њиховог једногодишњег Михаила. А он је, малени, све време пружао ручице да са ковчега дохвати бели цвет из букета. Катарина је, у једном тренутку, убрала један и пружила сину. Тако је малени Михаило са белим цветом у руци, несвестан ове трагедије, до краја, последњи пут пратио тату. Једног дана причаће му мама ко му је и какав му је био отац.

– Оспоравао је сваку врсту ништавила – памтимо речи Станка Брковића, блиског рођака ове породице. – Борио се за друге, увек, као да се бори за себе. Да је могао, читав би свет загрлио.

Поворка је милела. Само се повремено чуо пригушени јецај мајке Јелене. Када је ковчег спуштан у гробницу огласила се виолина младог Данила Анђелковића. Зајецала је „Тихо ноћи моје злато спава“, па наставила „Што те нема“… Потом су се надгласавали звуци виолине и јецаји када је млади виолиниста наставио мелодијом: „Све смо могли ми“.

Комеморација младом српском научнику у четвртак је на Факултету политичких наука у 17.30.

ОСМИШЉАВАО СВОЈ, НАШ И БУДУЋИ СВЕТ

ФИЛИП је успехе и постигнућа делио са нама које је волео, једнако као и своју пажњу и доброту – написала је у својој краткој поздравној ноти Лидија Беко, разредни старешина и професор енглеског овог вундеркинда Треће београдске гимназије. – Ценили смо га јер никада није био без јасног става, логичног мишљења и чврстог принципа. Шармом и аргументом, успевао је да убеди и докаже да зна да мисли, пише, пројектује, помера границе.

Она је поручила да је Филипов резиме зато „рукопис интелигенције и марљивости, захтевности и креативности, којим је осмишљавао свој, наш и будући свет“.