Milena Marković | 18. januar 2015.

Novak Bjelić, bivši direktor „Trepče“ / Foto V. Danilov

Pristajem na ovaj razgovor iz dva razloga. Prvi je da bude u korist našoj državi. Drugi je što od mene to traže „Novosti“.

Pred nama je Novak Bjelić, magistar ekonomije, direktor „Trepče“, koji je ovaj kombinat tokom petogodišnjeg mandata (od 1995. do 2000) od gotovo izvesnog invalida pridigao do najuspešnijeg kosmetskog preduzeća. Bilo je to vreme kada ovaj kombinat nije bio samo „zlatna nit“ nekadašnje srpske privrede, već i nada u egzistenciju i opstanak našeg naroda u južnoj srpskoj pokrajini.

– Ne bih želeo da ova priča bude priča o mojoj sudbini – kaže, rukujući se s nama čelično snažnim stiskom, kao da mu nije sedamdeset šesta. – Šta sam ja, i ko sam, naspram sudbine jedne „Trepče“ u koju sam ugradio tek deo života. „Trepča“ je simbol. Mera snage Srba na Kosmetu. Mera snage predstojećih pregovora u Briselu. Na tu vagu, to je posebno važno, potrebno je da se s naše strane postavi teg da je „Trepča“, u danima kada je nasilno oteta, bila privatno vlasništvo srpskih kompanija. Neprikosnoveno pravo koje važi u zapadnom svetu. Zašto su prekršili to pravo? To je odgovor na kome treba da se bazira naša odbrana. Ako ikada dobiju državu, „Trepču“ neće

Suočavamo Novaka Bjelića sa saopštenjem iz Prištine, sažeto u rečenici premijera Ise Mustafe, dato uoči ovog vikenda. Isa je poručio: „`Trepča` je vlasništvo Kosova!“.

To je laž – skočio je kao oparen Novak Bjelić. Udario je rukom o sto. I više puta ponovio… „Laž, laž“. – „Trepču“ su nam oteli na sramotu međunarodne zajednice, koja je po rezoluciji 1244 SB Ujedinjenih nacija dobila pravo upravljanja nad Kosovom i Metohijom. Ali, nije dobila i pravo upravljanja nad privatnim vlasništvom ovog srpskog kombinata.

Vraćamo vreme u dane kada je „Trepča“ na silu oteta. U to vreme posle Bjelićevog petogodišnjeg mandata, „Trepča“ je imala 16.000 radnika. On ju je zatekao sa četiri puta manje zaposlenih na neplaćenom, prinudnom odsustvu. Poslovala je, u međuvremenu, čak i u uslovima najtežih sankcija, sa neslućenim dohotkom. I nadom da je oslonac srpskom narodu i srpskoj državi, jer je bila jedino preduzeće koje je, čitavu godinu, odolevalo okupaciji. A najbogatiji posed na Balkanu.

– Bernar Kušner je, u to vreme, bio šef civilne misije na Kosovu i Metohiji – vraća sećanje Bjelić. – Jedan od prvih njegovih zadataka je bio da, kako god, okupira „Trepču“. Slomi duh naroda. Počeo je diplomatski. Najpre je tražio da mu dostavimo strukturu vlasništva kombinata. Zahtev je upućen na mene, lično. I dostavio sam mu: „Trepča“ je deoničarsko društvo. Suvlasnici su: srpske banke, osiguravajuća društva i mnoga druga srpska preduzeća… To je Kušnera i njegov tim pravnika stavilo na velike muke, ali je prihvatio da je „Trepča“ privatno vlasništvo.

Đavo, međutim, ne ore i ne kopa. Smišlja šta i kako dalje.

„Trepča“ je bila i ostala najtvrđi orah.

– Budući da su sva javna preduzeća u nadležnosti države Srbije već okupirana, tako i Elektro Kosovo, Kušner je naložio da kombinatu isključe struju – govori Bjelić. – Mi, ipak, preko Rogozna postavimo kablove i dovedemo struju iz Novog Pazara. Onda su smislili da nam prekinu vodosnabdevanje. Napakovali su priču, gotovo istovetnu, koja je četiri godine kasnije bila povod za pogrom našeg naroda. Navodno, u delu Ibra, odakle smo crpeli vodu, utopila su se dva albanska dečaka, pa je dopremanje vode sa te pozicije prema „Trepči“ trebalo zatvoriti. Prepoznali smo nameru i snašli smo se. „Trepča“ je nastavila rad. Ubrzo, potom, optužili su nas da zagađujemo vazduh. Uputili su ekipu da nas obavesti kako „trujemo žene, decu, ali i vojnike Kfora“. Upali su u Kombinat sa gas-maskama, kao vanzemaljci. Obavestio sam ih da mi stanje eventualne zagađenosti ispitujemo gotovo sedmično i da nije bilo nijednog uznemirujućeg podatka. Nije pomoglo ni to što je Francuska, čiji su vojnici bili u sektoru „Trepče“, uputila svog ministra zdravlja, koji je takođe saopštio da nema opasnosti od zagađenja po njihove vojnike.

Dok govori, Novak Bjelić, kao da je upravo u vremenu u kome se sve ovo događa. Ni sam, kaže, kada se vrati u prošlost, ne može da veruje sa kakvom je bezočnošću međunarodne uprave bio suočen.

– U posetu nam, potom, dolazi američki general Kfora Vilijem Neš i ekipa. On se već jednom sastao sa mojim saradnicima, tako da je sve vreme držao noge na stolu, poput kakvog kauboja. Primio sam ga i jasno mu stavio do znanja:

– Gospodine Neš, dimnjak „Trepče“ je na nekoliko desetina metara od mog kapitena. I ja, kao što vidite, lepo dišem. Na manje od 300 metara je moj i dom moje porodice. I, znate li šta nas jutrima budi? Cvrkut ptica. Morate da shvatite: „Trepča“ je naša karaula. Da, naša karaula. Nisam, ni trenutka, bio u zabludi da će se ubrzo dogoditi nešto što će biti uvod u konačnu okupaciju „Trepče“. Zato smo se pripremili na najgore. Organizovana su danonoćna dežurstva, noć i dan – dežurstvo. Hiljadu ljudi je dežuralo.

Slutnja Novaka Bjelića se obistinila. U zoru 14. avgusta usledio je desant na „Trepču“.

– Tri hiljade vojnika Kfora, što sa zemlje što iz vazduha, jurišalo je na naš kombinat – seća se Novak Bjelić. – Od helikoptera, a bilo ih je te zore barem 50, zora se nije ni videla. Radnici, razumem, bili su u panici. Očaj i muka zavladali su „Trepčom“. Naravno, prvo su uhapsili mene. Tri sata su me isleđivali. Ako me pitate da li sam u tim trenucima verovao da ću preživeti… Nisam verovao. Instinkt mi je kazivao da ne pružam otpor, kako okupator ne bi imao alibi. Posle tri sata uručili su mi naredbu Kušnera: „Proteruje se, bez prava povratka, ikada, sa teritorije Kosova Novak Bjelić, direktor `Trepče`“. Pratili su me do administrativnog prelaza Jarinje do zuba naoružani vojnici Kfora.

Tako je proteran sa Kosova i Metohije najčuveniji direktor „Trepče“, neimar ovog nekadašnjeg giganta. I, dok ga proteruju, svetski mediji već šalju vesti i slike da je „sa Kosova proteran važan čovek, posle koga u `Trepči` ništa neće biti isto“.

– Zaustavio sam se u Raški, tu su me čekali novinari – govori Bjelić. – Sa svih strana stizali su pozivi. Milošević je zvao iz Beograda. Verovao mi je i ja sam njemu, zbog njega sam i prihvatio da pridignem „Trepču“, a poverena mi je jer sam pre toga od „Fagara“ u Podujevu, ali i prethodnih firmi koje sam vodio, napravio… neću da kažem privredna čuda, ali je istina da su, bez izuzetka, postale uspešne firme.

Šta se u međuvremenu događalo?

– Dogodilo se to da je Kušner za prvog predsednika Upravnog odbora „Trepče“ postavio, nikog drugog do Hašima Tačija. A dogodilo se i to da je pola godine od mog proterivanja, u Vladi Srbije, u vreme onih nesrećnih kriznih štabova, održan sastanak – podseća Bjelić, a sve što govori dokumentuje stenografskim beleškama. – Bila je to prelazna vlada Srbije. Ničega u tome, što su predstavljali ti krizni štabovi, nisam video dobrog. Znao sam: okupacija „Trepče“ počela je sa desantom Kfora, a završila se sa ovim kriznim štabovima. Definitivno se završila. Nikada posle progona nisam prešao administrativnu liniju između Srbije i Kosova, jer je Kušnerova zabrana i dalje na snazi. Imam li emocije, pitate. Imam. Kako ne bih imao.

KOLEGIJUM NA KRSNOJ SLAVI Novaku Bjeliću, godinama već, ne prestaju da stižu pozivi kolega, prijatelja i sunarodnika sa Kosova i Metohije. A za krsnu slavu Svetog Dimitrija, koju slavi u izgonu, u Sopotu kod Beograda, okupi se gotovo ceo nekadašnji kolegijum „Trepče“. Od Bjelićeva dva zamenika, 11 pomoćnika i 83 direktora Kombinata, danas su neki profesori fakulteta, poneko u penziji… Ali, Bjeliću stižu i pozivi iz evropskih prestonica, gde je rado viđen gost, a ponegde i konsultant za ekonomska pitanja u oblasti rudarstva.

ČEKA POZIV Da se kojim slučajem Novaku Bjeliću skine zabrana pristupa Kosovu i Metohiji on bi, kaže nam, ponovo otišao tamo. – Svakodnevno mi prijatelji javljaju kakvo je stanje u „Trepči“ – kaže Novak Bjelić. – Svaku vest doživljavam kao da mi javljaju nešto važno, neku porodičnu brigu. Kada bi se stekli uslovi, kada bi me pozvali, ponovo bih pristao da pridignem „Trepču“. Garantujem, za pola godine, godinu najviše, „Trepča“ bi bila kao u vreme kada mi je prvi put poverena. Bez ikakvih ulaganja, pridigao bih je.