S. ROVČANIN TOMKOVIĆ – G. ČVOROVIĆ | 19. maj 2018. 22:02 |

POSLE spuštanja zavese na Samit Evropska unija – Zapadni Balkan u Sofiji sigurno je samo jedno – Srbija i zemlje regiona mogu da kucaju na vrata Evropske unije, ali niko ne može da garantuje kada će im ona biti otvorena.

Uporni stav francuskog predsednika Emanuela Makrona da EU neće nove članice dok ne zbije svoje redove, taktička teza nemačke kancelarke Angele Merkel da ne bi o datumima dok države kandidati ne ispune uslove, kao i šablonska deklaracija koja poziva naš region pod kapu EU, ali uz brojne zamke, potpuno su razotkrili stav da je prijem Zapadnog Balkana u „klub 28“ na dugom štapu.

Poziv evropskih „partnera“ da rešimo međusobne sukobe sa istorijskim nasleđem i da se pomirimo tera nas na brzo rešenje zagonetki koje nismo uspeli da pronađemo tokom čitavog veka. Jasan stav Merkelove da se u Uniju ne mogu unositi bilateralni sporovi skriva još jednu opasnost i paradoks: da nas Hrvati unedogled mogu blokirati zbog nerešene granice na Dunavu ili zato što od nas potražuju 1.000 ikona, koje smo mi izvukli u Srbiju da ne stradaju u ratnom vihoru.

Podsećamo i da nije rešene granična linija na Drini prema BiH, a sporno je zemljište na kome su podignute hidroelektrane „Zvornik“ i „Bajina Bašta“. A, o kosovskom sporu da se i ne govori.

Iz deklaracije provejava i obaveza da uskladimo svoju spoljnu politiku sa EU, što u prevodu znači da se odreknemo prijateljstva sa Rusijom i uvedemo joj sankcije (ako do našeg prijema uopšte budu na snazi).

„Saplitanje“ nekih od zemalja članica prati nas od početka evropske priče, a Brisel odavno neguje paralelnu politiku pritisaka i pružanja ruke. Holandija nas je svojevremeno uslovljavala saradnjom sa Hagom, Berlin je bio protiv davanja statusa kandidata našoj zemlji, a neki susedi su nas kočili pozivajući se na prava nacionalnih manjina.

Bivši šef diplomatije SRJ i ambasador u UN Vladislav Jovanović kaže, za „Novosti“, da bi Šekspir događaj u Sofiji nazvao „mnogo buke ni oko čega“.

– Ima EU mnogo hitnijih stvari od toga da se bavi nama. Ni ovoliko ne bi uradili da nema još prosaca za naš region, a to su Rusija, Kina i Turska. Da nije toga čekali bismo još 15 godina, koliko je prošlo od Solunskog samita kada su nam predvideli evropsku perspektivu.

Jovanović tvrdi da „ne smemo da uđemo u EU odricanjem od dela teritorije“:

– Kada bismo to uradili ne bismo se mogli nazvati državom. Treba da pitamo EU da li nas žele kao novu članicu sa našim ustavnim granicama. Ako kažu da ne, onda da izrazimo žaljenje što nas neće, da ostanemo ekonomski privilegovani partner EU i da čekamo neku bolju ponudu za nekoliko godina. Nikad se ne treba predavati.

Analitičar Dragomir Anđelković kaže da je iz Sofije poslata poruka da zemlje Zapadnog Balkana treba da mole za prijem, ali EU ništa ne garantuje.

– To je kao da kupujete kartu za predstavu za koju nije sigurno hoće li se uopšte održati, a plaćate veliku cenu. Na samitu se video veliki neuspeh evrozagovornika. Poslata je poruka da ni sama EU ne zna hoće li opstati. Poljuljana je i ravnopravnost. Jer, ustane Makron i kaže svoj stav, a ono što misle ostali nije ni važno. Nekoliko država donosi odluke, a ostali su statisti.

Anđelković navodi da EU tera Beograd da razgovara sa Prištinom, a da ni unutar „kluba 28“ ne postoji jedinstven stav zbog Španije, Kipra, Grčke, Slovačke i Rumunije, koje ne priznaju Kosovo.

– U tome je naša sreća, što ne postoji homogen stav. I zato ne treba olako davati sve za veresiju koja je jedino što EU nudi – kaže Anđelković.

Samit u Sofiji je zapravo samo repriza istog događaja iz Soluna 2003. godine kada je gotovo na identičan način potvrđena evropska perspektiva Zapadnog Balkana. Od tada je prošlo čak 15 godina, a naš put ka EU i dalje je posut samo obećanjima.