CK.ey –

Promena geopolitičkih odnosa u svetu, čiji smo svedoci poslednjih godina, posebno se, što je i očekivano, odražava na Balkan i istok Evrope. S jedne strane, oživljavaju se dugo zaboravljeni, odnosno zamrznuti projekti, a s druge redefinišu se doskorašnji ciljevi.

Možda Tramp još ne drži sve konce američke spoljne politike u svojim rukama, ali to više ne polazi za rukom ni „globalističkoj aristokratiji“. Neizvesna je i budućnost NATO. U krajnjem: Zapad prestaje da bude monolitan i postaje sve više podeljen oko ključnih strateških pitanja. Otuda i krize na njegovoj periferiji kao što je istok Evrope, što nameće potrebu da se ti odnosi iz osnove redefinišu. U takvim uslovima, kao relikt hladnoratovskog sveta, NATO se okreće svojoj staroj ulozi: antiruskog bastiona Zapada, „atlantske civilizacije“, pretvarajući Istočnu Evropu u ogromni vojni logor. Svaka za sebe, evropske sile se postepeno vraćaju imperijalističkoj politici kakvu su vodile sve do izbijanja Prvog svetskog rata.

„Ako se pogleda odnos Evrope prema njenim susedima, može se konstatovati da je Evropska unija u početku vodila imperijalnu politiku prema zemljama Centralne i Istočne Evrope… Međutim, izgleda da taj pravac sve više slabi – mnoge zemlje EU gube entuzijazam u vezi sa daljim širenjem organizacije čije su članice, štaviše – jača osećaj da će se ta federativna kvaziimperija uskoro raspasti.

Jača onaj drugi pravac – formiranje autonomnih ’velikih prostora’, u kojima se privlače zavisne teritorije, slične na kulturno-istorijskom planu ili po prošlosti. Integrišu se države i regioni slični po jeziku ili kulturi, koje za to koriste nepostojanje unutarevropskih granica, a etničke političke formacije koje se među sobom jako razlikuju se, naprotiv, faktički raspadaju“.

Nove evropske „imperije“ Prvi primer za to je Nemačka, koja, uprkos proevropskoj retorici, EU pretvara u instrument sopstvene ekonomske i političke dominacije, okupljajući oko sebe države-satelite (projekat „nemačke Srednje Evrope“). Nemačka pragmatično koristi evropsko tržište kao motor svog privrednog rasta, na račun siromašnih privreda evropskog juga i, sve otvorenije, kao sredstvo otvorene političke hegemonije, što izaziva sve snažnije kolizije na Zapadu, u prvom redu sa SAD i Britanijom.

I Francuska (pod Sarkozijem i Olandom) sve uspešnije ostvaruje ulogu regionalne sile, kako pokazuje njeno učešće u krizama u Libiji, a potom u Siriji. Francuska širi svoj uticaj u frankofonoj zoni u Africi, zasad pod patronatom SAD, a u bliskoj budućnosti možda i samostalno. To su okviri neoimperijalnog francuskog koncepta „Treće imperije“, koja se projektuje ne samo na Sever i Zapad Afrike, već i na prekomorske departmane Francuske – bivše francuske kolonijalne posede (Martinik, Gvadelupa…). Mogući raspad Belgije, na Flandriju i Valoniju, kao i eventualno uspostavljanje posebnih veza sa frankofonim Kvebekom u Kanadi, ovom konceptu bi išao u prilog, hraneći neoimperijalne ambicije Francuske.

U Istočnoj Evropi se u tom smislu ističe Poljska, koja pokazuje ambiciju da se pretvori u vodeću zemlju istoka Evrope, realizujući svoje stare geopolitičke projekte. Poljska se pri tom suprotstavlja Rusiji i Nemačkoj i sve snažnije oslanja na SAD. Kako primećuje Džordž Fridman u svojoj knjizi Sledećih sto godina, priželjkivani raspad Rusije omogućio bi „Poljacima da postanu prvi koji žele da se pomere na istok i da formiraju tampon-zonu u Belorusiji i Ukrajini“. Reč je o uspostavljanju antiruskog bedema na istoku, za šta Amerikanci pokazuju neskriveni interes. Poljska interesna zona širi se na Baltik, i dalje ka jugu, ka Crnom i Jadranskom moru. U pitanju je stari koncept „Intermarijuma“ – katoličke alijanse u istočnoj Evropi, čija je svrha da uspostavi novi „sanitarni kordon“ koji bi suzbijao ruski uticaj na istoku kontinenta.

Ideja katoličke (kon)federacije Kako zaključuje Fridman, pristup Amerike Poljskoj je savršeno pragmatičan: „SAD su zemlja koja Poljsku koristi – molim da vas ne zavaravaju iluzije – kao prepreku Rusiji. Amerika deluje u skladu sa svojim nacionalnim interesima… I nije važno ko će u najskorijoj budućnosti vladati našom zemljom – Obama, Buš ili neko treći – Amerika će učiniti sve da Poljska bude što jača.“

Šta je, uopšte, koncept „Intermarijuma“ – Međumorja (lat. Intermarium, polj. Międzymorze) i kako se on razvijao kroz istoriju?

Ideju o osnivanju (pretežno) katoličke federacije u Centralnoj i Istočnoj Evropi promovisao je poljski diktator Jozef Pilsudski neposredno posle Poljsko-sovjetskog rata 1920. godine.

„Intermarijum“ je zamišljen kao posebna geopolitička zona, koja bi, osim Poljske, obuhvatala baltičke države, a uključivala Finsku, Čehoslovačku, Ukrajinu, Belorusiju, Madžarsku i Rumuniju, te tadašnju Kraljevinu SHS na jugu. Proklamovani cilj takve zajednice je suzbijanje sovjetskog (ruskog) uticaja, uz prisvajanje teritorija na istoku koje predstavljaju integralni deo „ruskog sveta“.

Ideja nije realizovana, suočavajući se najpre sa snažnim otporom u Litvaniji, gde je doživljena kao pretnja tek stečenoj nezavisnosti. Njen istorijski uzor je Veliko litvansko vojvodstvo, kasnije Poljsko-litvanska unija, koja je od kraja XVI stoleća sve do kraja XVIII stoleća ujedinjavala teritorije od Baltičkog do Crnog mora.

Ova unija je predstavljala katolicizmom snažno inspirisanu državnu zajednicu, koja se odlikovala prozelitizmom i unutar koje je nastalo unijatstvo, pokret koji je od „pravoslavnih šizmatika“ zahtevao prihvatanje primata pape.

Zamisao „Intermarijuma“ postala je deplasirana s početkom Drugog svetskog rata. Na konferenciji u Teheranu Staljin je odbacio Čerčilovu ideju „Dunavske federadžije“, koju su prethodno podržale Britanija, Francuska i Vatikan.

Sam koncept oživljava s krajem Hladnog rata, kada geopolitičari tipa Bžežinskog otvoreno zagovaraju podelu Rusije.

Ova ideja je naknadno revidirana, tako da je američki predsednik Bil Klinton u govoru održanom američkim oficirima 1995. godine izjavio: „Dozvolićemo Rusiji da postoji, ali joj nećemo dozvoliti da bude velika država“.

Produžetak ove ideje je takozvana Višegradska grupa, osnovana 1991. godine, koja okuplja pojedine zemlje Istočne Evrope (Poljsku, Češku, Slovačku i Mađarsku).

Zanimljivo je da je ova ideja, osim u Poljskoj, pozdravljena u pojedinim nacionalističkim krugovima u Ukrajini posle puča iz februara 2014. godine i da je za nju snažno zainteresovan zvanični Zagreb (drugde je naišla na mlak prijem).

U avgustu 2015. predsednica Hrvatske Grabar Kitarović istakla je Poljsku „kao glavnog hrvatskog partnera“ u inicijativi za stvaranje „vertikale Jadran-Baltik“, čiji bi se jedan krak pružao ka Crnom moru. Na inicijativu Andreja Biletskog, vođe ekstremno šovinističkog i pronacističkog bataljona „Azov“, u Kijevu je u julu 2016. godine održana osnivačka konferencija Intermarium Development Assistance Group, koja je okupila niz učesnika iz inostranstva, uključujući i predstavnike ustaškog pokreta iz Hrvatske (pravaš Leo Marić).