Нешто што мало људи зна
Приредио: П.Л. – CK.ey / 12.03.2019.Фото: Драгана Удовичић
Све се то збивало у пролеће 2000. године, неколико месеци пред промене 5. октобра за које ја нисам знао да ће се догодити, за разлику од Ђинђића који је знао. Једна моја пријатељица која је била активисткиња Демократске странке рекла ми је – Слушај ти знаш много занимљивих ствари, не би било лоше да тебе види Ђинђић, открива у једном интервјуу професор Факултета политичких наука др Мирољуб Јевтић.
Његово сведочење о првом и једином сусрету са некадашњим председником ДС и премијером Србије, иако је дато у интервјуу од пре неколико година, садржи детаље о састанку у Крунској о коме се мало зна.
„Пристао сам на састанак са Ђинђићем јер сам ја као патриота и човек опредељен за позитивно креирање српске политике увек спреман да помогнем свима који врше власт или желе да врше власт. Такав је био Ђинђић. Имали смо састанак код њега, а ја сам знао да кад идем на састанак са људима никада не треба да експонирам себе. Ако експонирате себе онда сте готови. Једино ако се служите ауторитетима других јер нико не воли да онај други о себи говори да је паметан“, прича проф. Јевтић.
Како каже на тај важан сусрет понео је књигу свог млађег француског колеге, Александра дел Вала.
„Књига се зове „Босна, Косово, Чеченија – ратови против Европе“ и изашла је 2000. и никада није преведена на српски. Знајући да је Ђинђић озбиљан политичар сматрао сам да је важно да он зна неке чињенице. Ту књигу сам понео јер је мој пријатељ Александар дел Вал написао у тој књизи једну грозну реченицу. Грозну да грознија није могла бити. Ја француски говорим јако, јако добро а ово не причам да се хвалим него да вам кажем да сам разумео поруку. Кад сам прочитао ту реченицу ја сам се следио“, каже Јевтић.
Према његовим речима Александар дел Вал у тој књизи, „која је иначе намењена Французима а не Србима, каже како је целокупна западна политика, политика САД и ЕУ окренута ка потпуној физичкој екстерминацији Срба.“
„Умро сам од страха када сам то прочитао. Знајући да је француски језик веома богат помислио сам да тај глагол који је употребљен може да има неку нијансу која би ми помогла да то преведем другачије. Погледао сам милион речника које имам код куће али све се сводило на то – употребљен је глагол да Србе треба уништити. Дел Вал даје одговор због чега је то тако. То је, како он пише, због чињенице да Америка има невероватно велики интерес у исламском свету због кога морају да задовољавају апетите муслимана. Дакле на простору Балкана је изузетан доказ да они могу да они учине нешто у корист муслимана је Србија, управо јер је то мала и немоћна земља. И на рачун Србије се могу задовољавати апетити муслимана. А резултат задовољавања муслимана је нестанак Србије“, испричао је у даху Јевтић.
Наглашава како није знао да ће Зоран Ђинђић бити убијен нити је, како каже, могао тим речима да му тако нешто каже.
„Рекао сам му – Ако сте заинтересовани да дођете на власт Американци ће од вас исклучиво тражити да урадите ствари које ће довести до уништења Србије. Не буде те ли то радили, Американци ће вас убити. Будете ли радили то – убиће вас Срби. Кад сам му ја то испричао он се изнервирао и рекао: „Ма то није важно.“ Кад је то урадио ја сам полудео. Дошао сам у ситуацију да му ударим шамар због тако неодговорног понашања. Али нормално да нисам смео да то урадим.
– Добро господине Ђинђићу, рекао сам му.
Затворио сам књигу и помислио како се ради о јако неозбиљном човеку.
Он ми је пружио приступницу ДС, ја сам узео, љубазно рекао да ћу размислити и отишао сам. То је био први и једини пут да смо се срели“, рекао је Јевтић.
Истиче да је Ђинђића гледао од 5. октобра и препознао да ради све оно што жели Америка.
„То је будило велику мржњу у српском народу. Ђинђић у једном тренутку схвата оно што сам му говорио, прави Копернијански обрт, почиње потпуно другачије да се понаша. Следе донаторска вечера за обнову Храма Светог Саве, увођење веронауке у школе… У последњем интервјуу за Вечерње новости Ђинђић каже: „Постојао би ризик да на таласу решавања ирачке кризе, у решавању односа Запада са муслиманским и арапским земљама постанемо – монета за поткусуривање. Моја је намера је да свету кажемо да нисмо ничији жетон у резерви, којим би неко намиривао своје друге дугове“.
И после неколико дана је убијен“, испричао је проф. др Мирољуб Јевтић.
РУЖИЦА СТРАХОВАЛА ДА ЋЕ ЗОРАН БИТИ УБИЈЕН
Овде би требало подсетити и на речи писца Момр Капора који је на посебан начин видео Ђинђића.
Момо је имао пријатеље на различитим страна…
За његовим столом су седели они за које небисте помислили да би се могли наћи заједно у пријатељском разговору.
„Зоран Ђинђић је био изузетно леп и прагматичан човек, пристојан и дружељубив. Опседнут политиком. Са њим се могло разговарати само о политици, тако да се наш разговор завршавао после неколико реченица. Док је још био у опозицији Ђинђић је свраћао са Ружом код мене кући. Седели су баш за овим столом. Ружа је иначе добра пријатељица моје жене. На једној вечери у мојој кући у част Игора Мандића били су и Ђинђић са Ружом и Милорад Вучелић који је у то време био на власти. Тада ми је заиста било чудно да се опозиција и позиција нађу за истим столом, заједно једу, причају.“
Последњи пут Момо и Зоран су се видели на једној донаторској вечери где се прикупљао новац за иградњу Храма Светог Саве.
„Зоран је тада био на штакама. Поздравили смо се али нисмо дуго причали јер је он имао обавезу према гостима. Моја жена је разговарала са Ружицом до јутра. Ружа је још тада стрепела да ће Зоран бити убијен. Ако ме питате ко га је убио, убио га је Запад јер је он у то време променио политику према Косову и Метохији.“
„НИЈЕ ИМАО ПРИЈАТЕЉЕ“
Оно што се мало зна о Ђинђићу, нешто о чему се није много или чак никад говорило, у једном интервјуу је изнео један од најугледнијих професора Факултета политичких наука у Београду Драган Симеуновић.
Он и Ђинђић су били у чувеној Деветој београдској гимназији.
„Пуно угледних људи је завршило Девету гимназију. Била је веома строга. Тадашњи директор Велимир Милошевић је био човек који је пре тога био управник затвора. У то време су гимназију звали Бастиља“, прича проф. Симеуновић.
Истиче како се о Зорану Ђинђићу много тога писало и причало.
„Многе књиге су написане. Створен је култ личности и много је неистина ипсричано о њему. Најсмешније ми је кад чујем од људи како су били пријатељи са њим. Зоран је био веома специфичан. Он није заправо имао пријатеље. Он је био човек који је имао много познаника, не верујем да је имао иједног правог пријатеља. Зоран је имао једну емотивну дистанцу према људима. Био је веома паметан и био би одличан професор. А то је и волео…“, испричао је Симеуновић.
Напомиње како је Ђинђић „пролетео кроз гимназију“.
„Али не због памети… Доста људи је паметно око нас… Зоранова главна особина је била његова социјална интелигенција. Он није поштовао ауторитете на један његов специфичан начин… Он је са наставницима одмах би на „Ти“, што је мени било незамисливо“, рекао је проф. Драган Симеуновић.