(Телеграф.рс) –

У „србосјеку“ има и нешто много више од паневропског зла нацизма

Они су градили „нову“ Хрватску под патронатом Немачке. Они су се утркивали са нацистима у језивим методама елиминације, али не само Јевреја и Рома. Са слашћу су сатирали Србе. То су биле усташе. А за своја зверства смислили су и алатку „србосјек“.

Баш тај „србосјек“ натерао је многе да покрију очи док су гледали потресне сцене експресног, хладнокрвног клања у фиму „Дара из Јасеновца“. Клало се због казне, из обести, из забаве. Клало се да би се показало ко је усташа, а ко Србин.

Шта су били Срби у логорима, па са њима и „Жидови“, Роми, чак и партизани, макар били Хрвати и Словенци? Људи, да, то су били за њих људи, али само својим обличјем. Заправо, на њих су гледали као на телесине без вредности, која треба упрегнути до последњег атома психичке и физичке снаге, које на крају без икакве консеквенце могу и убити – потегнути „србосјек“ било када, било где и било из ког разлога. Што више то чине, њихова замишјена држава била би јача. Мање Срба, више усташа.

Наравно, као и у великим нацистичким логорима, дехуманизација жртава била је усавршена. Војник, који има своју пордицу, свој живот и место у друштву, који има свог духовника и стан у Загребу, Осијеку, Сиску, Мостару, Сарајеву… Он је био само један војник у машинерији зла која је наметнула такав систем вредности да су Срби само људска маса коју треба самлети.

Ако не умру природно, извршити наређење. Пуцати.

Foto: Wikipedia/United States Holocaust Memorial Museum

Али, у „србосјеку“ има и нешто много више од паневропског зла нацизма. Лична сатисфакција убијања. Носиле су их поносне, улицкане усташе, људи којима су они „велики“ дали одређене привилегије.

Али, нису им укинули комплексе. „Србосјек“ је био оружје за њихову душу, која се од комплекса бранила. Са њим они су били УСТАШЕ, крем друштва, темељ НДХ, следнебици Павелића, Хитлера, аријеваца, ко зна чега све.

А Србин који пред њим, већ хладан као лед, гута последњу кнедлу и чека… То је само Србин, људско биће које за њега нема душу. Које ће када падне, бити само баласт.

Хладан, кратак, и експресни рез.

Тако свиреп, очи у очи. Тако осион. Тај потез „србосјеком“ морао је да испуни најцрњи део душе џелата, да изазове лично задовољство чина клања човека чије име није битно, ни породица, ни место рођења.

А прилике да се нахрани сопствена патологија било је на претек. Сви Срби који су безнадежно лежали у тами логора, који су затицани по шумама, кућама, у подрумима. То нису за њих били људи, већ маса за чишћење.

А то што је за усташе био симбол хладноскрвности и непоколебљивости да почисте све који нису подобни за нову државу заправо је језива направа која је могла да се замисли само у средњем веку!

То је била специјална кожна рукавица са кратким, закривљеним, али ефикасним сечивом, којим се једним потезом може убити човек, док рука остаје потпуно заштићена.

Ипак, није то хрватски изум. Усташки „србосјек“ био је заправо пољопривредни алат за сечење ужади на сноповима пшенице.
Оно што јесте усташки изум јесте употреба тог језивог предмета – у стојећем положају.