У меморију детета које није знало ни колико година има, а зна да је једини ослонац сестрицама и брату, утиснуте су и нове сцене ужаса.

– Памтим повијеног сувог човека у Јасеновцу који је колицима скупљао мртву децу – прича Смиља Тишма.

– Узима их за руку, за ногу и убацује у колица. Сваког јутра тај човек је пунио колица и одвозио некуд. Али, када сад вратим сећање, не знам да ли је ова слика језивија или она кад усташе у Сиску одвајају бебе од мајки. Тргају их са дојки. Једна мајка није дала своје дете.

Фото Архива

Усташа је бацио дете, ударило је у зид. Пукла му је лобања. Мајка је вриштала, чупала косу.

Ја сам рукама покрила очи. Снажно сам их длановима притискала.

Из логора у логор, из ужаса у ужас… Јастребарско, дечји логор.

Смиља Тишма, Фото Танјуг

– Стално је однекуд допирао плач деце. Ми их не видимо. Касније смо сазнали да долази са одељења у ком су биле бебе и деца до две и по године. Касније смо сазнали да су им часне сестре мазале неке отрове око уста. Говориле да не плачу и да не буду жедни. Та деца су умирала у мукама и отуда су допирали писка и плач тих малених мишића. Тај ме плач буди, пратиће ме док живим. Не бих никоме пожелела такво детињство и да у таквим ожиљцима траје. Зато вас молим да о ужасима у логорима НДХ говорите, да и нас подстичете да о томе говоримо, јер ако не говоримо ми, ко ће?!

Смиља Тишма је завршила Правни факултет. Данас је посланик Народне скупштине Републике Србије.